|
Mi nismo izvikani kao narod koji nedovoljno ceni neobnovljive darove prirode, jer naša planeta obiluje neuporedivo bezobzirnijim izrabljivačima zemaljskog blaga, ali smo jedni od retkih u svetu koji potcenjuju ili uopšte ne cene nasleđena tehnička ostvarenja svojih predaka. Žalosna je činjenica da su nas stranci upozoravali, na primer, na svetsku vrednost fresaka kojima su naši preci ukrašavali svoje zadužbine. Hoće li biti potrebno da nam opet neki stranci predoče koja od naših predaka nasleđena a izuzetno vredna tehnič-ka dostignuća guramo u otpad?
Neke od potpuno uništenih ili zloupotrebom skoro upropašćenih starih građevina osnovne kanalske mreže Hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav (OKM HS DTD) predstavljaju najbolji primer zanemarenosti naših istorijski vrlo vrednih tehničkih dostignuća: Najstariji potez HS DTD, Veliki bački kanal od Bačkog Monoštora do Bačkog Gradišta dužine 105 km sa 5 brodskih prevodnica završen je 1802. godine a po starosti je treći od do današnjih dana neprekidno korišćenih plovnih kanala u svetu.
Druga znamenitost Velikog bačkog kanala je brodska prevodnica kod Bezdana, jer je za njenu izgradnju prvi put u svetu korišćen beton za hidrotehničke građevine. Sagrađena je 1856. godine, kada je zbog pomeranja Dunava na zapad ulaz kod Bačkog Monoštora premešten uzvodno do visine Bezdana. Skoro pola veka kasnije (1898. godne) uliv Kanala u Tisu premešten je, zbog presecanja Tisine okuke oko Bisernog ostrva, od Bačkog Gradišta uzvodno do ispod Starog Bečeja, gde je izgrađena treća znamenitost: brodska prevodnica sa dve komore i tri samostalne glave za kapije[1]. Čelične konstrukcije kapija i mostova o koje su okačene projektovao je Ajfel (Gustave Eiffel 1832 ÷ 1923).
Četvrta znamenitost ovog našeg veštačkog plovnog puta je najstarija hidro-elektrana na Balkanu i druga po starosti u Srednjoj Evropi, koja je obezbeđivala energiju elektromotorima za opsluživanje bečejske prevodnice.
Prve dve znamenitosti su samo vredne istorijske činjenice, ali nisu podesne za pokazivanje turistima. Za razliku od njih više od jednog veka stara brodska prevodnica sa svojom hidroelektranom na ulivu Kanala u Tisu bila je a mogla bi i nadalje da bude svetska zanimljivost, jer je velika retkost. U svetu je izgradjeno samo nekoliko brodskih prevodnica sa kapijama na uvlačenje u obalu, koje mogu da zaptivaju u oba smera, a najstarije aktivne bile su naše sve dok nisu nedavno skrajnute. Najbolji dokaz ovih tvrdnji je činjenica da su, još u vreme kada se od azijske obale Tihog okeana do Bačke putovalo mesecima, čak iz Kine dolazili znatiželjni stručnjaci da razgledaju i prouče konstrukciju kapija ove naše brodske prevodnice.
Nije nevažna činjenica da su oba stara bačka kanala i sve njihove brodske prevodnice građene pod Austrougarskom, delom u vreme kada još ni kraljevina Srbija nije postojala, ali je bitnije da su ih gradili preci današnjih starosedelaca prvenstveno iz Bačke, pa zato ne samo za Vojvođane nego i za državu Srbiju ovo naše potcenjeno tehničko istorijsko nasleđe ne bi trebalo da bude manje vredno od, na primer, opravdano cenjenih i mukotrpno restauriranih iskopina tuđega porekla iz rimskih ili još ranijih vremena - uglavnom pre dolaska Slavena na Balkan.
Za razliku od nas svi drugi kulturni narodi vrlo visoko vrednuju svoje istorijske baštine čak i ako njihovo održavanje iziskuje značajne troškove. Za primer mogu da posluže drveni pokretni mostovi u Amsterdamu, koji se nekoliko puta dnevno, svakoga dana u određeno vreme, podižu za oslobađanje prolaza jedrenjacima i drugim plovilima sa visokom nadgradnjom. Tvrdi se da su ti mostovi par stotina godina stari, a da je samo njihova građa vrlo stručno obnavljana veštački "patiniranim" gredama, patosnicama i okovima, pa se može postaviti pitnje šta je onda nekoliko stotina godina staro? Uprkos ovoj logici tamo nikome ne dolaze grešne misli da bi neka savremena zamena, koja bi manje kočila kako suvozemni tako i plovni saobraćaj, bila znatno povoljnije i ekonomičnije rešenje.
Teško je shvatljiva činjenica da baš velika većina naših inženjera prirodne vrednosti i tehničke tekovine svojih predaka podjednako malo ili nikako ne ceni: Nagrđena je vodojaža iznad Grošnice, načinjen je projekat za prevodjenje voda Tare u Jadransko more, neki bi još i sada rado izgradili hidroelektranu na Tari, drugi su spremni da zagate i time zabare Studenicu, a prilikom osavremenjavanja postojećih bačkih kanala i njihovog uklapanja u osnovnu kanalsku mrežu HS DTD projektanti su, u duhu naše stare narodne izreke "posle boja sa kopljem u trnje", uništavali dva veka stare brodske prevodnice a razmatrali su i mogućnost prodaje kapija stare bečejske prevodnice, na primer "Otpadu", ali je na sreću njihovo rezanje ispalo skuplje od vrednosti dobijenog starog gvožđa. Sličnu sudbinu doživela je, takođe po Ajfelovom projektu izgradjena a u Vojvodini i opevana, Bečkerečka ćuprija preko Begeja u Zrenjaninu.
Bečejska prevodnica je, još i pre no što su njene kapije uvučene u obalu, sakrivena od pogleda zainteresovanih posetilaca jednom neuglednom tarabom, kojom su revnosni birokrati pored pisane zabrane i fizički sprečavali razgledanje te zanimljive građevine. Zabranjeno je bilo i amatersko fotografisanje iako su u Bečeju mogle da se nađu razglednice sa profesionalno snimljenom prevodnicom. Sve do ove besmislene zabrane neprekidno je osamdesetak godina nizvodna kapija prevodnice služila kao pešački most za prelaz u Botru, i to čak i za vreme rata, mada su mađarske okupacione vlasti skoro panično zazirale od partizanskih sabotaža. Zapuštene su prevodnička Kaplanova turbina i generator, iako predstavljaju neospornu muzejsku vrednost. One već poodavno ne proizvode električnu energiju kao da struje imamo na pretek pa možemo beskorisno da ispuštamo kanalsku vodu u Tisu preko preliva.
Stara prevodnica korisne dužine[2] samo 70,0 m bila je prekratka za savremena plovila, pa je nedaleko nizvodno od nje izgradjena nova korisne dužine 85,0 m, a na kopnenom trouglu, omeđenom kracima Kanala do stare i nove prevodnice i Tisom, po rečima projektanata: "Crpna stanica je projektovana i izgrađena bez pogodnosti za gravitaciono ispuštanje vode u Tisu, da bi investiciona ulaganja u objekat bila manja. Ovo je učinjeno stoga što se predviđalo da se postojeća prevodnica u Bečeju adaptira u ispusnu ustavu čim se realizuje izgradnja projektovane nove prevodnice u njenoj neposrednoj blizini." Druga rečenica navoda je najava koja kazuje koliko su malo savremeni projektanti cenili tehničke tekovine svojih predaka.
Začuđujuće je da stručnjaci, koji su štedljivo projektovali crpnu stanicu, nisu predvideli osposobljavanje postojeće hidroelektrane, makar i slično kao što u Amsterdamu održavaju stare mostove. Ona bi, uz ugradnju dodatne savremene turbine sa generatorom, proizvodila preko 5 miliona kilovatčasova električne energije godišnje. Istini za volju u Generalnom projektu hidrosistema Velikog kanala Dunav-Tisa-Dunav 1948. godine projektanti su naveli čudan podatak, da bi ceo hidrosistem mogao da proizvodi samo 55 hiljada kilovatčasova elektroenergije godišnje. Ako ovaj podatak nije pogrešno odštampan, onda je neverovatan, jer odgovara proticaju od samo 0,64 m3/s sa padom od 1,0 metar. Teško je objašnjivo i zašto je za ispuštanje viška vode bila potrebna bilo kakva "adaptacija" odnosno krpež, kada su nova i stara prevodnica i stari optočni tunel mogli da propuste i maksimalnih 40,0 m3/s.
Kapije bečejske prevodnice, koje je poslednji put četka sa bojom dotakla davno pre rata, ogledalo su našeg isčašenog vrednovanja nasleđa. One su sada uvučene u obalu a kod donje je ugrađen preko cele šesnaestmetarske širine prevodničke glave prost betonski prelivni prag, preko koga se svake godine milioni kilovatčasova neiskorišćene vodne energije nezaustavljivo prelivaju u Tisu. Time su projektanti, verovatno uz saglasnost revidenata projekta, ostvarili najavljenu "adaptaciju" i unizili brodsku prevodnicu pretvarajući je u građevinsku rugobu neuporedivo manje tehničke vrednosti. Upoređenja radi vredi navesti da Ajfelova kula, izgrađena devet godina pre naše prevodnice samo kao vidikovac za svetsku izložbu u Parizu, nikada nije imala praktičnu namenu, ali njenu četvorostranu 300,0 m visoku rešetkastu čeličnu konstrukciju Parižani ipak neprekidno savesno održavaju, što predstavlja pozamašan trošak - neuporedivo veći od neizvedenog zaštitnog premazivanja kapija naše stare prevodnice u Bečeju.
Oživljavanje najstarijih prevodnica, na primer peskom zatrpane novosadske kod Šangaja, zahteva neostvarivo velike izdatke, ali bi se starobečejska prevodnica i njena hidroelektrana sa razumnim ulaganjem mogle osposobiti kao turistička zanimljivost, koja bi uz odgovarajuće obaveštenje čak i inostranih stručnih udruženja donela nezanemariv prihod. Podrazumeva se da bi maloumna zabrana slikanja trebala da se povuče, jer su turizam i fotografisanje nerazdvojivo vezani. Vraćanjem kapija u radni položaj nestala bi strepnja od ulivanja tiske vode u Kanal, pa time i od potapanja velike površine priobalnih njiva skoro do pod Srbobran. Činjenica je, da je izgradnjom uzvodnih stepenica na Tisi kroz Mađarsku talas povodnja ublažen, ali je neosnovano očekivanje da će Mađari na svoju štetu zadržati sav višak vode od proletnjih kiša i naglog topljenja snega u Karpatima, da bi time sprečili potapanje bačkih njiva u području Beljanske bare kroz otvorene kapije bečejske prevodnice.
U knjizi Inž. D. Milovanova (v. podatak na dnu ove strane) mogu da se nađu i vrlo zanimljivi podaci o prometu robe na kanalima HS DTD: Pre osavremenjavanja i proširenja osnovne kanalske mreže najveći godišnji promet od 430.000 tona postignut je 1913. godine pretežno drvaricama sa konjskom vučom (kopitarenjem) a najmanji 1950., kada je isključivo sa drodskom vučom ili samohodnim plovilima preveženo samo 40.000 tona.
"Perspektivni promet u pristaništima na OKM HS DTD 1977. godine" predviđao je da će pristaništa na OKM ostvariti utovar 1,23 + istovar 1,57 = ukupno 2,80 miliona tona robe godišnje. Te 1977. godine ostvareno je ukupno 3,435 miliona tona, čime je plan premašen za 23 % (1979. čak 4,223 miliona tona), ali samo zato što je nafte i derivata bilo 4,38 puta a šljunka i peska čak 15,33 puta više od planiranih količina ili ukupno 3,2 miliona tona. Žalosna je činjenica da su u plovnom prevozu te godine poljoprivredni proizvodi u "žitnici Evrope" učestvovali sa samo 2,36 % ukupnog prometa a ciglarski čak ni sa 0,1 %, jer je sva ta roba vrlo nedomaćinski prevožena pretežno drumskim vozolima, i to ne samo kamionima nego i neekonomičnim i sporim traktorima sa prikolicom. Te godine je uprkos ogromnim količinama plovno preveženog šljunka, peska, nafte i derivata u ukupnom prometu robe na području cele Vojvodine plovni prevoz učestvovao sa samo 13 %, a nepobitno je da je odnos potrošnje pogonskog goriva za drumski : železnički : plovni prevoz = 7 : 3 : 1.
U međuvremenu su ukinute i mnoge železničke pruge, jer ih je sistem finansiranja učinio nerentabilnim: Prevozni troškovi železnicom, opterećeni troškovima održavanja celokupnog gornjeg i donjeg stroja uključujući pored mostova i tunela čak i zauzdavanje potoka koje seče pruga počev od njihovog izvora kao i sva ukrštanja sa putevima, nisu mogli konkurisati drumskom prevozu, jer je on neznatnim sredstvima učestvovao u izgradnji a i u održavanju putne mreže. Svu robu, koju je železnica prevozila na kasnije ukinutim prugama, preuzeo je drumski prevoz. Sliku naše stvarnosti dopunjavaju nažalost i primeri rasipničkog "gazdovanja" kao što je, pored ostalog, i prevoz "Monta" blokova i crepa iz Kikinde do Sombora kamionima.
Za naš priželjkivani ekonomski preporod nisu strana ulaganja jedini i dovoljan uslov, jer ona, na primer, za oživljavanje plovidbe i prometa kanalima OKM nisu neophodna. Potrebnije je da se pre svega prevaziđu uski i čisto lokalni interesi, pa da se, uzimajući za primer poljoprivredne proizvode kao što su na prvom mestu žitarice, kabasti suncokret, a ništa manje i šećerna repa ili ciglarski proizvodi, ne prevoze drumskim vozilima nego plovilima. Za postizanje na ovaj naćin lako ostvarive uštede na ceni prevoza, pa time omogućenog pojevtinjenja brašna, ulja i šećera ili gradnje nisu potrebna strana ulaganja nego samo domaćinsko uvažavanje zdravog razuma.
Srećom dolaze "neki novi klinci", pametniji od nas i neopterećeni veštačkim drštvenim i drugim predrasudama, kojima ostavljamo u nasledstvo da poispravljaju sve što smo mi, vrlo nadobudni stručnjaci starijih naraštaja, sa najboljim namerama nesmotreno pogrešno izveli, pa makar to bilo, na primer, otvaranje nekoga teškom mukom pregrađenog rukavca radi povraćaja nasilno poremećene prirodne ravnoteže.
Ti mlađi naraštaji sigurni neće obnavljati zabranu slikanja žalosno zapuštene bečejske prevodnice, uvedene možda da se ta sramota ne bi ovekovečila, jer je neosporivo da ova zabrana nije usledila kao posledica razumnog čuvanja neke državne tajne kada su se vrlo jasne slike, kojima su profesionlci ovekovečili stare brodske prevodnice, i to još u radnom položaju, mogle naći i u monografijama Hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav.
Lepo bi bilo kada bi se našao investitor voljan da dovede kapije stare brodske prevodnice, optočni tunel i istorijski vrlo vrednu hidroelektranu u pristojno stanje, te da se obešteti proizvedenom električnom energijom. Za puno vrednovanje tih vanrednih turističkih privlačnosti morala bi još i postojeća tabla, sa natpisom koji veliča cara Franju, da se zameni novom, na kojoj bi bili podaci o projektantu i godini početka korišćenja. Pored ovoga ne bi smeo posetiocima i dalje da se brani prilaz staroj prevodnici, a ni snimanje video-kemerom, jer su takve zabrane samo vrlo loša slika administrativno-birokratske zatucanosti i ujedno najmoćnija antipropaganda za turizam.
Uz ove uslove mogla bi odgovarajuća reklama mnogo da doprinese unapređenju zainteseovanosti turista i poslovnog sveta za bečejske znamenitosti i privredne vrednosti, a ima ih mnogo: Ako izuzmemo jedan manji broj stručnjaka u Upravi HS DTD, ostaje činjenica da o istorijatu bačkih kanala ili makar o neiskorišćenim vrednostima osnovne kanalske mreže skoro niko, čak ni stanovništvo duž njegovih obala, nema ni blagu predstavu, pa naravno ni privrednici iz drugih naših krajeva.
U našoj zemlji o Bečeju nešto malo i površno znaju samo oni koji su pratili ranije uspehe vaterpolista, pa i fudbalera, ali ga posle izostavljanja "Stari" brkaju sa Novim (Turskim) Bečejom. Inače, čak i Sojaprotein ili Fadip retko ko vezuje za Bečej, a za ikonostase koje je oslikao Uroš Predić, ili za Than Morovu oltarsku sliku, znaju samo retki istoričari umetnosti. Ni Bečejci ne znaju da je rođeni Starobečejac inženjer Mihailo Petković (1833 ÷ 1917) bio jedan od osnivača Tehničkog fakulteta Velike škole - "Akademie" i njen prvi profesor za nastavne predmete: Građevine na suvu, Građevine na vodi i Građenje putova, kao i da je napisao prve udžbenike na srpskom jeziku za ove predmete, koji uglavnom još nisu zastareli. Bio je i dekan Građeviskog fakulteta, a jedno vreme i ministar građevina Kraljevine Srbije, ali u Bečeju nikada nije bilo ni uličice sa njegovim imenom.
Inače, nepristrasno posmatrano, ni čuvene nizozemske vetrenjače nisu zanimljivije od obnovljene bečejske na početku Topolskog puta, a posetiocima ne mora da se ispriča tužna činjenica da su pre pedesetak godina skoro sve vojvođanske vetrenjače srušene iz obesti, niti da je takozvani dvorac "Fantast" u stvari nekadašnji salaš Bogdana Dunđer-skog, koji je on zajedno sa stotinama lanaca okolnih oranica zaveštao Matici srpskoj uz uslov, da ona na tom imanju otvori poljoprivrednu školu za srpsku pravoslavnu decu.
Pretpostavka da bi se odgovarajućom reklamom privukli i inostrani turisti nije sanjarska želja, jer bi u Bečeju mogli da upoznaju nešto neuporedivo zanimljivije i vrednije nego što je, na primer, nabeđen Julijin balkon ispod kijega je navodno Romeo uzdisao. Pošto je sada i hotel "Bela Lađa" izgrađen, to ni smeštaj gostiju nije više teško ostvariv.
Vladan Zdanski,
rođeni Starobečejac
Naš Bečej je deo svog imena Stari izgubio kada su Novobečejci uzeli prezime ruskog pukovnika Vološinova koji se u vreme dok je Stari Bečej bio ruski mostobran utopio u Tisi. Kada se Tito zavadio sa Staljinom, Novi Bešej je vratio staro ime a starobečejski svesni drugovi su zazirali od svega što je staro — verovatno sa izuzetkom starog vina.
--------------------------------------------------------------------------------
[1] Pre izgradnje brane sa brodskom prevodnicom na Tisi nizvodno od Novog Bečeja korišćena je, pri najnižim vodostajima Tise, sada potopljena donja komora sa dvokrilnim kapijama koje su ručnim vitlima otvarane ka uzvodnom smeru Kanala.
[2] Navedeni brojčani podaci, a i oni na koje se oslanjaju izložene tvrdnje, uzeti iz knjige čiji je autor Inž. Dimitrije Milovavov sa saradnicima: HIDROSISTEM DUNAV-TISA-DUNAV. Izdalo ju je Vodoprivredno predizeće Dunav-Tisa-Dunav, Novi Sad 1972. godine. U njoj je pored obilja vrlo pregledno izloženih vrednih podataka primerno sređena a i za nestručnjake zanimljivo opisana vodoprivredna istorija Bačke i Banata počev od prvih odvodnjavanja sredinom XVIII. veka u Banatu (Brzava) do zaključno sa izgradnjom osnovne kanalske mreže Hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav.
 |
Prikaži/Sakrij komentare
