|
Do Drugog svetskog rata naš Bečej je bio sedište Starobečejskog sreza a bio je ujedno i najveće selo Kraljevine Jugoslavije, jer je to našim tadašnjim odbornicima tako odgovaralo — navodno zato što su državne prinadležnosti za gradove bile veće. Za Starobečejce je on ipak bio grad ili varoš sa varoškom kućom (dvorište varoške kuće je sada austobuska stanica), sa sreskim načelstvom i sreskim sudom. Zanimljiv podatak je da se u međuvremenu od pre rata pa do danas broj stanovnika našeg Bečeja nije primetno promenio. Iako strogozvanično nije bio grad, naš Bečej je ipak bio jedno od malobrojnih prosvetnih središta Vojvodine: U to vreme je u celoj Bačkoj bilo ukupno pet osmorazrednih gimnazija i to samo u gradovima: u Novom Sadu, Somboru, Subotici, Senti i Državna realna gimnazija u Starom Bečeju. Druga posebnost Starog Bečeja bio je vojni garnizon sa biciklističkim pukom, što je takođe bio izuzetak jer su samo gradovi imali vojne garnizone.
Pre rata su u Bečeju živela četiri starosedlačka naroda u slozi sa doseljenicima — poštovanim solunskim dobrovoljcima: Srbi, Mađari, mađarski Jevreji i malobrojni podunavski Švabe. Zanimljiv podatak je da se samo jedna jevrejska porodica bavila zemljoradnjom — Brezdička je bio paor, i da je samo jedan Jevrej bio zanatlija — Saler je bio mehaničar. Varoš je imala pored i sada postojeće jedne pravoslavne i dve katoličke još i omanju protestantsku crkvu i velelepnu jevrejsku sinagogu koju su Bečejci otkupili od Jevrejske verske opštine, a naši „stručnjaci” su odlučili da se ona sruši iako je rušenjem dobijeni materijal jedva pokrio cenu rušenja. Zašto nisu, po ugledu na mnogo visprenije Novosađane, ostavili tu savršeno akustičnu građevinu za koncertne priredbe? Sada bi ona mogla da posluži i kao neoborivi dokaz da Bečejci nikada nisu bili antisemiti. Na njenom mestu su izgrađene ružne višespratnice u socrealističkom stilu — sve kao da je grad bio toliko prenaseljen da su se za novogradnju morale rušiti stare vredne građevine.
Kada smo kod rušenja onda treba i da se podsetimo da su naši stručnjaci za rušenja srušili i sve tri bečejske vetrenjače: na početku Topolskog puta i na početku sada zapuštenog Iđoškog puta, a treća je bila u Botri nedaleko od mosta preko Kanala. Uzgred napomenuto, rušenje vetrnjača nije bio čisto bečejski specijalitet jer su Bačka i Banat do oslobođenja po broju vetrenjača samo malo zaostajali za Holandijom — a broj do danas neporušenih vetrenjača može na prste jedne ruke da se izbroji. Sadašnja vetrenjača na početku Topolskog puta sagrađena je sa sasvim novom namenom na mestu nesmišljeno srušene. Rušilački zanos pogodio je i ukrasnu ogradu pred čeonom stranom zgrade gimnazije — možda po ugredu na Beograđane koji su srušili velelepne ukrasne ograde od umetnički kovanog gvožđa oko Starog dvora, Novog dvora i Narodne skupštine — tek da bi njima jedan od hrvatskih kompartijskih nedodirljivih , koji je tu umetnost pravilnije cenio od nadobudnih Srba, ogradio „svoje” imanje oko vile u Zagrebu.
Mnogo vedrija tema je opis društvenog života u Bečeju, koji danas nije ni bleda senka onoga koji se zadržao od pre rata a opstojavao je još nekoliko godina i posle oslobođenja. Korzo je za savremene Bečejce mislena imenica a sve do rušenja reda kuća ispred današnjeg „Najlona” bio je kao žila kucavica ne samo omladine nego i uglednih starina. Bila je to šetnja u neprekidnoj povorci koja se kretala u smeru obrnutom od kretanja kazaljke na satu na potezu od Pogače pa do poprečne ulice koja spaja park oko Zdravstvene stanice sa obalom Tise — i natrag. Mlađi su se kretali u povorci a stariji su stajali u razvučenim grupicama ispred izloga sa obe strane ulice. Radnim danom je šetnja počinjala posle zalaska sunca i trajala je zimi do oko 19 časova a leti i do 21 časa. Nedeljom i praznikom prepodnevni korzo je počinjao posle zavšetka liturgije odnosno mise i razilazio se do 13 časova da bi popodnevni počeo leti čim je malo popustila jara a zimi već oko 15 časova, i stapao se sa večernjim. Slikovito bih rekao da se u vazduhu nad korzoom osećao miris mladalačke bezbrižnosti, šale, smeha i vedrog raspoloženja. Svi šetači su se međusobno poznavali — makar i samo iz viđenja.
Salašari su imali drugačiji provod. Kako nijedan salaš nikada nije ostajao bez „žive duše”, to je bilo nepisano pravilo da nedeljom i praznikom u varoš putuju, naravno svojim zaprežnim kolima, uglavnom stariji. Oni koji su imali kuću u gradu u njoj su odsedali: Mati bi se dala na čišćenje kuće i spremanje prazničkog ručka a bába bi najpre sredio konje, pa bi se umio, obukao bi varoško odelo i otišao kod „brice” da se po potrebi podšiša ili samo obrije, a odatle u crkvu. Posle odslušanog bogosluženja salašari Srbi išli su „na pivo”, uglavnom, u pivnicu kod Joce Džigurskog ili kod Joce Subotičkog. Joca Džigurski je imao prostrano dvorište sa velikom štalom i nadstrešicom za kola, pa su njegovi gosti bili salašari koji nisu imali kuću u gradu. I Mađari salašari imali su svoje pivnice, a posle ručka su svi krenuli natrag na svoje salaše. Mlađarija, koja je u nedelju morala da ostane na salašu, išla je u varoš u subotu, i to samo zimi kada su bili balovi, a van sezone balova u nedlju ili na dan praznika popodne ili predveče – obično jašući – do najbliže čarde. Jedna od njih je bila „Bogdanova čarda” sa kovačnicom na desetom kilometru Iđoškog puta. Mlade snaše i devojke su naravno išle subotom sa muževima ili sa braćom u varoš na balove, ali nije bio običaj da navraćaju u čarde.
Balovi su se održavali samo zimi. Najotmeniji su bili bal Mađarske ženske zadruge za doček kalendarske Nove godine, sledio ga je bal Srpske ženske zadruge za doček pravoslavne crkvene Nove godine a sezonu otmenih balova završavao je bal Kola srpskih sestara u navečerje pred Svetoga Savu. Zimi su se ređali i balovi pojedinih staleških — zanatlijskih i trgovačkih udruženja i „paorski” balovi kao što su bili bal crvenih jabuka, grožđe-bal itd. Povrh ovoga zimi su svoja posela održavali Sokoli, Jadranska straža i Skauti — naravno sa igrankom uz muziku sopstvenih orkestara. U krčmama u kojima je subotom svirala ciganska banda (danas romski instrumantalni interpretatori) česte su bile lumperajke do zore. Jedno od omiljenih mesta bečejskih veseljaka bila je za letnje noći bašta Trgovačkog doma. Lumpovalo se tako da ni gosti za susednim stolom nisu uznemiravani a pravo veselje je počinjalo kada su se gosti razredili. Bilo je raznih izvoljevanja koja su svirači vrlo rado izvršavali jer su za to posebno izdašno nagrađivani.
Kao primer može da posluži opis lumpovanja jednog studenta Tehnologije: Položio je ispit iz Termodinamike iz prvog puta, i to sa devetkom. Taj uspeh je počeo da proslavlja sa kolegama i koleginicama već u Beogradu u „Domovini” prekoputa današnjih Tehničkih fakulteta uz svirače Paje Jovanovića koji su pratili pevanje Olge Jančevecke i Divne Kostić. Kada je došlo vreme, kolege i koleginoice su ga ispratili do železničke stanice. Pred Vrbas, gde je trebalo da presedne na voz od Sombora do Starog Bečeja, probudio ga je kondukter. Stanični restoran je taman završavao radni dan ali je on ipak uspeo da kupi nekoloko flaša vina. Dosadno čekanje na voz prekratio je time što je poveo kafanske svirače do jednog G-vagona na mrtvom koloseku pa su u njemu nastavili veselje, a najmio je i Romčiće da palijama pod točkove pokreću vagon desetak metara naizmence napred i nazad. Sigurno je sve Romce i male Romčiće bogato nagradio i napojio jer suga veselo ispratili na voz za Turiju svirajući „Marš na Drinu”.
Najotmeniji bečejski lokal bio je hotel „Inperijal”, u čiju pivnicu su navraćali varošani, slično kao što su salašari navraćali kod jednog ili drugog Joce odnosno u odgovarajuće mađarske paorske pivnice. Nikome nije prečen ulaz u bilokoju kafanu ili na bilokoji bal ali se znalo ko kuda ne ide — prosto zato što se tamo ne bi prijatno osećao. Nasuprot ovom vredi napomenuti da sve navedene i nenavedene bečejske priredbe nisu bile nimalo nacionalno obojene bez obzira na naziv udruženja koje je bilo priređivač: Tako je, na primer, mlađarija svih narodnosti posećivala sokolska posela kao što su oficiri bečejskog garnizona dočekivali kalendarsku Novu godinu na priredbi Mađarske ženske zadruge.
Deo društvenog života bile su pravoslavne litije i katoličke procesije. Najznačajnija litija je bila za Vrbicu (Lazarovu subotu) popodne sa uparađenim mamama i njihovom decom u novim odelcima — sve „kao za Vrbicu”, a i za svećenje žita. Povorka se kretala od krsta do korsta, a krstova je bilo na brojnim raskršćima sve dok ih obesni mađarski dođoši nisu sklonili, i to tovareći ih sramno i neljudski na strvoderska kola. Katolici su imali procesije na Veliku subotu popodne i na Tjelovo do Kalvarije na početku druma za Bačko Petrovo Selo, odakle su posle oslobođenja uklonjena sva tri krsta — valjda kao odmazda za skrnavo odnošenje pravoslavnih krstova. Vredno je napomenuti da nečasno uklanjanje krstova ni jedna od Crkava nije odobravala, za šta je najbolji dokaz da su i posle njihovog odnošenja za vreme dok su se povorke kretale u litiji ili procesiji na obe crkve sva zvona zvonila odnosno na katoličku Veliku subotu, ukoliko se poklapala sa pravoslavnom, odjekivala i sva pravoslavna klepala. Običaj je bio da u obe glavne crkve plaštanicu, koja predstavlja Hristov grob, čuvaju po dva vojnika stojeći u stavu „mirno” sa šlemom na glavi i sa puškama, na kojima su bili utaknuti bajoneti, a smenjivali su se na po pola sata.
Na pravoslavni Badnjidan predveče vojska je organizovala sečenje i svečano paljenje badnjaka na Pogači uz besplatno čašćenje kuvanim rujnim vinom — nekadašnji paganski običaj koji je Crkva prihvatila. Takozvano „Jurenje mraka” za Badnje veče, koje Crkva nije odobravala ali nije ni anatemisala, bio je paganski običaj naših predaka najverovatnije iz vremena kada je prvi dan Božića bio i prvi dan posle najduže noći: Mladići su na belim konjima ili na čilašima galopirali bečejskim ulicama pucajući usput ručnim prangijama, koje su punili glavama od šibica i opaljivali udarcem o gvozdenu ploču vezanu za unkaš. Bili su dobri jahači čim nisu padali iz sedla kada su se konji pod njima propinjali uplašeni pucnjima. Drugi paganski običaj bilo je „jurenje veštica” na navečerje pred Vrbicu: Deca su u tri kolone kretala iz Lapurde, iz Podbare i iz Picodera ka Pogači lupajući u stare kante i druge metalne posude. Na Pogači su se kraće vreme nadmetali paklenom lupnjavom da bi se zatim mirno razišli svojim kućama. Treći paganski običaj bile su dodole — devojčice koje su išle u vreme velike suše od kuće do kuće pevajući otprilike: Mala doda kišu moli ... Bile su opasane oko vrata i oko struka konopcem na koji su bile vezane vrbove grančice sa lišćem u vidu zavese. Domaćice su ih izdašno prskale vodom i naravno prigodno darivale.
Za razliku od ovoga nošenje vertepa, makete pećine u kojoj se Hristos rodio, bio je hrišćanski običaj za Badnje veče kao i za navečerja Božića koji su podjednako upražnjavala pravoslavna i katolička deca (sa 13 dana kalendarske razlike). Četiri dečkića od 8 do 10 godina nosili su vertep a trojica su ogrnuti opaklijama sa runom spolja i sa nalepljenim brkovima glumili pastire koji su došli da se poklone Hristu u jaslama. Za navečerje pred Bogojavljenje vertepaši su glumili trojicu mudraca sa istoka ili tri kralja, koje je zvezda dovela do Vitlejema. Za tu priliku su imali i nalepljene brade a na glavi su nosili od kartona napravljene krune. U oba slučaja su posle kraćih deklamacija odpojali „Roždestvo Tvoje”, a na kraju ih je domaćica darivala fišekom oraha i fišekom suvih šljiva uz poneku „belu banku” – srebrnu desetodinarku, i svakoga još sa po jednom jabukom. Uskršnji običaj, koji su u Vojvodini podjednako održavali pravoslavci i katolici, bio je i polivanje na drugi dan Uskrsa. Polivači su išli od kuće do kuće i polivali svoje poznanice i njihove majke parfemom (razblaženim vodom da ga bude više) a čisto radi običaja malo i vodom.
Pažnje vredni događaji su bile i bakljade: pred kraljev rođendan 5. septembra uveče i pred Dan ujedinjenja 30. novembra uveče. Povorku su predvodli Sokoli sa zastavama, za njima je stupao vatrogasni duvački orkestar, zatim Skauti i članovi Jadranske straže — svi u svečanim uniformama, pa esnafi sa svojim zastavama i na kraju dokoni Bečejci, a sa obe strane povorke išli su svečano uniformisani vatrogasci sa zapaljenim buktinjama. U ulicama kojima se kretala povorka bila je ugašena ulična rasveta ali su zato u uglovima svakog prozora gorele sveće. Na Vidovdan 28. juna, na kraljev rođendan 6. septembra i na Dan ujedinjenja 1. decembra u svim crkvama i u sinagogi služen je parastos odnosno blagodarenja kojima su prisustvovali svi aktivni i rezervni oficiri, pa je za Bečejce bilo zanimljivo da ih gledaju u paradnim uniformama sa okačenim sabljama raspoređene u 5 vodova, po jedan za svaku bogomolju, kako odlaze na parastos odnosno na blagodarenja stupajući vojnički ukorak.
Pre rata je Bečej imao samo fudbalski klub sa igralištem ispod obložene deonice tiskog nasipa ili narodski dolme a sportski život su organizovali i Sokoli sa vežbanjem na spravama u sokolani (gimnastička sala gimnazije) i lakom atletikom. Svoju umešnost su prikazivali na akademijama na bini u sali Centrala i na sletovima na kojima je savršeno uvežbane odsečne proste vežbe, danas mlitavo izvođeni aerobik, izvodio sokolski podmladak i odvojeno odrasli članovi i članice, a naraštajci i naraštajke nastupali su vežbajući na spravama i u lakoatletskim disciplinama. Krajem tridesetih godina u Bečeju je održan Župski soloski slet pa se celi grad crvenio od sokolskih košulja a gradom su odjekivale koračnice sokolskih i vatrogasnih duvačkih orkestara iz cele starobečejske sokolske župe. Skauti su povremeno organizovali logorovanja sa noćenjem pod šatorima a Jadranska straža se zadovoljavala izletima s vremena na vreme uzvodno i nizvodno duž Tise. Uzgred napomenuto, članovi Sokola su se pozdravljali samo sa „Zdravo!”, starije članove su oslovljavali sa „brat” u prvom padežu, a pored sveg pripadajućeg poštovanja obraćali su im se sa „ti”.
U Vojvodini je još za vreme austrugarske vladavine pre kraja XIX. veka uvedena obaveza sklapanja građanskog braka pre neobaveznog crkvenog venčanja i važila je za celo područje Bačke, Banata, Srema, Baranje, Slavonije, Banije, Like, Korduna, Dalmacije, Hrvatske, Slovenije kao i Boke Kotorske i u Kraljevini Jugoslaviji. U Srbiji je obavezan građanski brak uveden tek posle oslobođenja negde 1945. godine. Po kompartijskom rečniku je građanski brak srozan na registraciju što je Vojvođanima paralo uši, jer su oni do oslobođenja registrovali bicikle, zaprežna kola i čeze a kod matičara su sklapali građanski brak. Drugi kompartijski neukus je bio što je matičar maladencima čitao članove Zakona o braku, pored ostalog i šta će se desiti u slučaju razvoda braka. Pre svega, nepoznavanje zakona ni za koga nije bilokakvo opravdanje, a pominjanje razvoda mladencima u času kada se zaklinju jedno drugom na večitu vernost je na granici sadizma. Ovim činom je sklapanje građanskog braka i formalno svedeno na registraciju. U Bečeju je bio običaj da varošani u subotu ili na dan uoči praznika obave sklapanje građanskog braka kod matičara, a crkveno venčanje je bilo u nedelju ili na dan praznika posle liturgije ili mise. Salašari su obavljali sve ove rituale u nedelju ili na dan praznika popodne pa su od matičara odlazili u crkvu na venčanje. Posle venčanja mladenci su po uhodanom običaju navraćali kod Ćirića ili kod Nače na fotografisanje. Sadašnja moda venčavanja subotom je vrlo ružna jer je subota dan mrtvih, a vrhunac hirovitosti je venčavanje na dan zadušnica. Nekada davno važila je dosetka za nešto sa nedostatkom da to liči na svatove bez gajdaša, jer kod vojvođanskih Srba uloge kuma, starog svata, gajdaša i kumovskog momka nisu razdvajane. Bez razlike da li su se svatovi vozili kolima ili su išli pešice, običaj je bio da se svati posle venčanja ne vraćaju putem kojim su išli do crkve. Taj običaj su podjednako uvažavali svi, kako pravoslavci tako i katolici. Verovatno je on uveden da bi što više sveta videlo srećne mladence.
Kod Srbijanaca nepoznato Dobrovoljno vatrogasno društvo bilo je u svakom pogledu uzorno udruženje i primer ljudske solidarnosti sa samo četiri plaćena člana stražara. Njihova stražara je bila na vrhu kule nad varoškom kućom. Dežurni stražar je svakih 15 minuta, znači 96 puta dnevno 7 dana nedeljno sa sva četiri ugla balkona oko stražare duvanjem u vatrogasni rog obznanjivao da je proverio da li je negde buknuo požar. U slučaju da je ugledao požar on je vrlo revnosno zvonio na uzbunu. Samo nekoliko minuta posle obznane požara počeli su da pristižu vatrogasci na biciklima u dvorište varoške kuće, gde je bila štala vatrogasnih konja, odakle je malo zatim krenuo vod vatrogasnih kola uz zvonjavu i jeku vatrogasnog roga sa konjima u kasu. Jedina zaštita koju su vatrogasci koristili bio je vatrogasni šlem. Članovi Dobrovoljnog vatrogasnog društva bili su vrlo ponosni na članstvo u njihovom udruženju i bili su uzorno požrtvovani a za učešće u gašenju požara kao i za vrlo ozbiljne vežbe jedanput nedeljno popodne nisu primali nikakvu naknadu osim šlema i vatrogasne uniforme, koju su samo za svečane prilike oblačili. I solidarnost salašara je bila za svaku pohvalu, jer se samo po sebi podrazumevalo da će u otklanjanju zla, kao što je bio požar ili narodski crveni petao na krovu, prvi priteći u pomoć susedi. Dok je sama varoš bila manje-više podeljena na jugoistočni srpski i severozapadni mađarski kraj, kod salaša te teritorijalne podele nije bilo.
Za žetvu su korišćene kosačice-samovezačice koje je vuklo 6 snažnih konja. Snopovi su na strnjiki denuti u krstine za dozrevanje, zatim su prevoženi na salaš gde su denuti u kamare. Vršalice — pokretane parnom mašinom preko podužeg remena da bi ložište bilo što dalje od kamare — išle su redom od salaša do salaša. Ogrev za parne mašine bila je slama ali je najveća teškoća bila da se obezbedi voda za parni kotao koji je izduvavao paru, pa je salaški bunar — obično sa đermom — brzo bio iscrpljen. Pomagali su susedi, koji su iz svojih bunara dopremali vodu za parni kotao, jer je to bio jedini način da se obezbedi neprekidan rad vršalice. Vršidba je plaćana pšenicom kao ujam u mlinovima. Uz vršalicu, ili narodski dreš, išla je banda nadničara koje je vlasnik vršalice kao bandigazda unajmio za opsluživanje vršalice a domaćin kod koga je bila vršidba obezbeđivao je hranu. Sve domaćice su se mnogo trudile da čuju pohvalu o tome kako su domaćinski hranile i pojile bandu. Retko je koji od bečejskih ratara čuvao ovršenu pšenicu na tavanu nego ju je prevozio do šlepova na Tisi. U Bečeju su pšenicu otkupljivali srpska i mađarska zemljoradnička zadruga i žitarski trgovci Jevreji, koji su bili mnogo poslovniji od zemljoradničkih zadruga pa su njihovi šlepovi prvi postavljani, naravno na najpogodnija mesta za prilaz zaprežnim kolima. Ratari su u dugačkim redovima kod svakog šlepa čekali da isporuče svoju pšenicu, pa po mogućstvu da pre mraka obrnu još jednu turu. Za prvu turu se kretalo sa salaša u osvit zore, a i letnji salašarski radni dan je počinjao u zoru i završavao se sređivanjem konja, krava i volova za noć po zalasku sunca — sa predahom za vreme podnevne jare.
Priča o izrabljivanju biroša bila je deo kompartijske hajke na kulake, a i sam naziv „kulak” za uspešnog zemljoradnika i dobrog domaćina kod nas je uveden posle oslobođenja. Istina je da su na velikim imanjima, kao što je bio npr. salaš Bogdana Dunđerskog (danas „Fantast”), neoženjeni biroši stanovali i hranili se kao u kasarni, a oženjeni su imali po sobu i kujnu i po ar povrtnjaka. Onaj koji nije bio kockar ili pijanac, taj se posle više godina službe sa ušteđenom platom osamostaljivao najpre kao napoličar da bi posle daljih desetak godina postao svoj gazda i obrađivao sopstveno imanje. U to vreme tajkunsko bogaćenje nabrzinu još nije bilo u modi. Za tada samo ručno okopavanje i branje kukuruza dolazili su risari (deoničari) čak iz Bosne, Like, Korduna i Banije. Ako su samo brali kukuruz i sekli kukuruzovinu, onda su svaka sedma gomila klipova kukuruza i svaki sedmi snop kukuruzovine bili naknada za njihov rad, a ako su i okopavali kukuruz, onda je četvrtina prinosa bio njihov deo. Domaćin je bio dužan da njihovu zaradu preveze do železničke stanice pa su je risari zakupljenim železničkim vagonima otpremali svojim kućama. I njih je domaćin hranio i pojio pa su po povratku kući prepričavali kako se Preko dobro jelo i pilo.
U ta stara vremena je šećerana iz Vrbasa izgradila „malu železnicu” (raspon šina 0,6 m) duž Topolskog puta da bi olakšala isporuku repe, što je bio podstrek zemljoradnicima sa imanjima do na 4 kilometra južno i severno od Topolskog puta da gaje šećernu repu — nezamenjivu sirovinu za šećeranu. Tom „malom železnicom” je prevožena repa do bečejske železničke stanice. Duž njene pruge su na rastojanju od 3 do 4 kilometra bile utovarne stanice, svaka sa kolskom vagom za preuzimanje repe i povišenom rampom sa koje je repa iz zaprežnih kola podizanjem kanata presipana u vagonete uz uštedu ljudskog rada. Na sličan način su i ti vagoneti nosivosti oko 40 metričkih centi pretovarani na železničkoj stanici u teretne vagone normalnog koloseka. Sa salaša kojima je Kanal bio bliži repa je prevožena do drvarica ili narodski dereglija, gde je preuzimana merenjem kao kod „male železnice”. Drvarice su vukli konji krećući se po kopitarskoj stazi duž leve obale Kanala — zato levi i desni stari kanalski nasipi nemaju usti poprečni presek sa vodne stane. Vredno je podsetiti se da se i danas u celom domaćinski nastrojenom svetu poljoprivredni proizvodi prevoze isključivo plovilima ili železnicom, koje smo mi kao vajni novatori zbog navodne nerentabilnosti ukinuli i zamenili traktorima sa prikolicom — najskupljim prevozom posle avionskog. Šećerna repa se isporučivala u vreme kada su jesenje kiše vrlo učestale pa su na raskvašenim zemljanim putevima opterećena kola tonula u blato skoro do glavčina. I to je bila prilika da se prikaže ljudska solidarnost jer su zaglavljena kola izvlačena pomoću susedovog para volova ili konja.
Letnja zabava Bečejaca bilo je kupanje na Tisi. Sezonu su otvarali uglavnom gimnazijalci i gimnazijalke kupanjem u Kanalu, u zavisnosti od vremeskih prilika neke godine već početkom aprila, jer je kanalska voda bila toplija od tiske. U to vreme voda u Kanalu nijer ni približno toliko bila zagađena kao danas mada su i tada pored šećerana i sada nepostojeće kudeljare ispuštale otpadnu vodu u Kanal. Posleratni običaj je bio da se kupanje u Tisi započne posle prvomajske parade a da prvo preplivavanje u Banat bude na dan pobede 9. maja. Tih dana je i kupatilo na splavu, koje je zbog kretanja leda na Tisi zimovalo u Kanalu, vraćano u Tisu. Pre rata su Sokoli organizovali uranak na Đurđevdan sa prvim kupanjem u Tisi a i dva meseca kasnije paljenje vatri i njihovo preskakanje na navečerje Ivanjdana.
Između dva rata su ljubitelji Tise osnovali Plivačko-veslački klub „Zmaj” pa su udruženim sredstvima izgradili splav na smolom zaštićenim metalnim buradima sa dva bazena za neplivače. Oko oba bazena bio je dupli red kabina. Unutarnje su besplatno koristili oni koji su učestvovali u finasiranju izgradnje splava, a spoljne su koristili kupači koji su plaćali ulaznicu. U sredini splava između bazena bila je daščara sa terasom za sunčanje na krovu. Obalni deo barake zauzela je ulazna blagajna, rečni je bio mlečni restoran a u srednjem je obitavao bračni par domara. Oni su kao brodarci vodili brigu o bezbednisti i čistoći splava. Pored domara još je samo blagajnik, doživotno Ivan Stojšin – Makin, primao platu. Radnim danom je život na splavu počinjao oko 15¼, po završetku radnog vremena u ustanovama, industriji i bankama, i trajao je dok i najupornije kupače komarci nisu odagnali sa reke. Na nizvodnom kraju splava bio je suženi pristan za čamce. Duž njegove obalne strane bilo je obeleženo letvama igralište za vaterpolo sa uzvodnom i nizvodnom kapijom. Igrala su se dva poluvremena uz obaveznu promenu strana. U vreme kada je vodostaj Tise stajao ili opadao nije bila velika razlika između uzvodne i nizvodne strane. Kasnije je igralište premešteno u brodsku prevodnicu Kanala između gornje i donje kapije da bi vrhunac svoje kratkotrajne svetske slave bečejski vaterpolo postigao u zatvorenom olimpijskom bazenu osavremenjenog i proširenog nekadašnjeg „Šošovog” jodnog kupatila.
Jedna od omiljenih zabava na splavu bila je „vija”: U bazenu za neplivače, obično u uzvodnom, bila su samo dva plivača. Jedan od njih lovio je onog drugog a važilo je da ga je ulovio tek kada ga je izvukao na površinu vode. Zainteresovanost gledališta zavisila je od veštine učesnika. Kada je svim veštinama u otimanju pod vodom prekaljni par bio u bazenu gledaoci su, sedeći ne samo oko bazena nego i na krovu okolnih kabina, svojom brojčanošću skoro potopili tu polovinu splava. U jesen kada se Tisa izbistrila, igračima su vezivane marame preko očiju da bi „vija” bila zanimljivija, pa je posmatranje njihovog podvodnog lova bila posebna atrakcija jer su gledaoci bili očevici kako lovci nehotice promašuju jedan drugog ili kako se vešto otimaju. Nikakvo čak i najglasnije upozoravanje nije ometalo lovce jer oni pod vodom nisu mogli čuti dovikivanja sa splava.
Uzgred napomenuto, mnoge srećne ljubavi rodile su se na splavu na Tisi.
Pre rata su u Bečeju zarađivali za svoj život i ulični prodavci: Sladoled su prodavali iz kolica na dva točka sa sandukom u kojem su bila ledom obložena dva limena valjka sa sladoledom, a prolaz ulicama objavljivali su malim zvoncem okačenin o rukunicu kolica. Takozvanu nirnberšku robu — dugmad, konce, igle, češljeve, šnale, usne harmonike, peroreze, brijače itd. — nosili su ulični prodavci u velikoj dvospratnoj a ipak plitkoj kutiji od lakog lipovog drveta, koja je remnicima bila okačena o njihova ramena pa su je pri usluživanju kupaca oslanjali na štap radi rasterećenja. Sa oboda kutije visile su pertle za cipele i razne šarene trake . Ručno mešen i na vatri od drva pečen hleb prodavan je u pekarama, a menjan je i kilo hleba za kilo brašna. Pored ovih pekara prodavci peciva — slanih i „buter”-kifli, zemički i pereca — svoju robu su prodavali na ulici iz velike korpe. Na užim krajevima zaobljene korpe kosturno vrbovo pruće nije bilo posečeno ravno sa gornjom ivicom popleta, pa su na te štapiće bile nanizane perece. Drugi ulični prodavci prodavali su burek iz tepsija koje su bile poređane jedna nad drugom u polucevi od pocinkovanog lima sa dnom na kojem je tinjao drveni ugalj. Kupci su usluživani iz najdonje, pa time i najtoplije tepsije, koja je iznošena na vrh.
Putnički saobraćaj između Starog i Novog Bečeja obavljale su od početka proleća do pred kraj jeseni dve „male lađe” sa imenima sinova njihovog vlasnika Crkvenjakova: Dobrica i Miroslav. Kolski saobraćaj išao je preko skele kod Novog Bečeja, a od starobečejske Pogače do skele prevozio je putnike i jedan autobus na usisni plin (Sauggas), koji je proizvodila mala peć na zadnjem kraju vozila sagoveravajući na kraće komade isečene deblje vrbove grane. Zimi se u Banat prelazilo preko leda zaleđene Tise. Do šezdesetih godina prošloga stoleća imali smo izrazito kontinentalnu klimu sa žarkim letima i zimama sa mnogo snega i sa ledom okovanim rekama. Jedne zime su se neki nesmajnici na sankama sa konjskom zapregom prevezli preko zaleđene Tise u Banat — za opkladu. Kada se to pročulo, išlo je mnogo sveta do obale da vidi tragove te lude lakomislenosti. Pešački prelaz preko leda nije se računao u poseban podvig. Prvi koji je na početku zime prešao preko Tise pratio je trag lisice, pa zato prelaz preko reke nikada nije vodio najkraćim pravim putem od obale do obale. On je za svoju bezbednost nosio na ramenu poduže lake merdevine na koje bi mogao da se ispenje u slučaju da se led prolomi pod njegovom težinom. U povratku je stazu preko reke posipao slamom. Na taj način ju je obeležio a i smanjio njenu klizavost. Uzgred napomenuto, zimska seljačka obuća bile su drvene klompe, malo teže od holandskih. Klompe su se naticale na noge obuvene u debele vunene čarape i preko njih navlačene pletene zepe sa kožom ili uvaljanim filcom pojačanim đonom, jer su klompe izuvane na ulazu u kuću ili učionicu. Za duža putovanja, zimi obavezno sankama jer su njih konji lakše vukli nego kola, u klompe je stavljana slama. Kao ogrtač koristila se opaklija sa ovčijim runom okrenutim ka telu a glavu je štitila šubara od ovčijeg krzna spolja i iznutra.
Značajan zimski događaj bio je i vađenje krsta iz Tise na Bogojavljene: U ledu je testerom isečen pravougaoni otvor kroz koji je čika Sima pekar silazio u ledenu Tisu po bogojavljenski krst: jedan manji metalni krst vezan za znatno veći od leda. U povratku sa reke na čelu litije išao je ponositi čika Sima sa bogojavljenskim krstom u naručju. U to vreme je u dvorištu varoške kuće bila ledara, jedna vrlo duboka prostrana jama sa debelim slojem zemlje kao krovinom. Zimi su prevoznici sankama dovozili sa Tise velike kocke isečenog leda koji je slagan u ledaru u slamom razdvojenim slojevima. Taj led su leti kupovali krčmari i poslastičari za hlađelje pića i sladoleda, jer u stara vremena u Bečeju nije bilo zamrzivača ili hladnjača, pa ni veštačkog leda.
U vezi sa zaleđenom Tisom je i jedan mnogo tužan događaj: takozvana racija u kojoj su u januaru 1942. godine mađarski vojnici poubijali mnoge Srbe i Jevreje duž nekadašnje šajkaške granice počev od Novog Sada pa preko Titela uz Tisu sve do južne granice Senćanskog sreza. Govorilo se da je u to vreme Hitler zahtevao da njegovi saveznici Mađari pošalju više vojske na Istočni front, pa je gušenjem navodnog šajkaškog ustanka prikazano da mađarska vojska mora da ostane u domovini radi čuvanja svoje južne granice. U Stari Bečej je racija stigla za Svetoga Savu. Tri dana smo strepili i očekivali da li će i na kapiju naše kuće zalupati kundacima i samo smo iza zavesa izvirivali na pustu ulicu. Grad je za to vreme bio kao da je nenaseljen jer je bilo zabranjeno napustiti svoj stan. Samo su honvedski dželati krstarili ulicama, a predvodili su ih bečejski Mađari jer bez njih mađarski vojnici ne bi znali u kojim kućama žive Srbi ili Jevreji. Po izboru tih dželatskih vodiča odvođeni su na Tisu ljudi i žene pa je tako stradao i svako ko se makar i poodavno nehotice zamerio nekome od njih.
Tim patrolama su bili pridodati i domaći policajci — u pretežnom broju mađarski seljačići koji su bili obučeni da odvode sa ulice goropadne pijance ili oteraju stoku koja je zalutala na tuđu njivu. Nekoliko njih je pod uticajem prizora koji su se odvijali pred njihovim očima pomerilo pameću pa su posle kao mirni ludaci prepričavali doživljene događaje. Tako se saznalo da su Srbe i Jevreje odvodili na obalu zaleđene Tise do uliva kanalske vode u Tisu kroz turbinu uzvodno od prevodnice. Na tom mestu se zbog mešanja toplije kanalske vode sa tiskom reka nikada nije ledila pa su dovedene nesretnike i nesretnice žive bacali u taj otvor na ledu da bi ih tok vode podvlačio pod led. Ovi u policijsku uniformu strpani seljačići, koje je vlast posle tih užasnih događaja silom prilika morala proglasiti za zvanično neuračunljive, prepričavali su i zverska mučenja do oslobađajuće smrti Srba, koji su pohapšeni pre racije još krajem 1941. godine. Mučenjima je rukovodio i svojeručno ih izvodio bečejski strvoder Bela Helmer.
Mađarska tvrdnja, koju su i naši posle oslobođenja prihvatili, da su svi u raciji a i neposredno pre nje pobijeni bili komunisti, čista je izmišljotina jer je do pred rat cela KP Jugoslavije imala samo oko 8000 članova (vojni istoričar pukovnik Vojmir Kljaković „Mala enciklopedija” – Prosveta, I/680 i „LAROUSSE” III/646) i to na 16,4 miliona Jugoslovena po popisu iz 1940. godine, što daje jednog partijca na dve hiljade vanpartijaca. I od tih 8000 komunista više od polovine bili su Slovenci, sledili su Hrvati iz primorja pa zatim svi ostali Jugosloveni. Međ bečejskim žrtvama bio je i Josip Trebić. On sigurno nije bio komunista: u Sovjetski savez izbegli komunisti Bele Kuna osudili su ga u odsustvu na smrt jer je kao član Hortijeve Bele garde učestvovao u njihovom proterivanju.
U danima posle racije u Bečeju se prepričavalo da je raciju na granici između Senćanskog i Starobečejskog sreza zaustavio sreski načelnik Senćanskog sreza Zoltan Sabo, rođeni Starobečejac, uz učešće pravoslavnog prote i katoličkog opata iz Sente. U to vreme bilo je nemoguće proveriti istinitost te priče, ali je činjenica da Zoltan Sabo, iako je bio sreski načelnik okupatorskih vlasti, nije bio optužen za saradnju sa okupatorom i da je, kada je umro sredinom pedesetih godina prošloga stoleća, na njegovoj sahrani bilo više Srba nego Mađara jer je za tu sahranu doputovalo u Sentu puno Srba iz Mola i Ade.
Za Jugoslovene je Drugi svetski rat počeo nemačkim bombardovanjem Beograda 6. aprila 1941. godine. Naš otac je kao i svi drugi časni rezervisti na prvu obznanu opšte mobilizacije obukao uniformu i otputovao je u Šabac jer mu je šabački pontonirski puk bio u ratnom rasporedu. Jugoslovenska vojska se povukla iz našeg Bečeja pre Vrbice koja je te godine bila 12. aprila. U celom Starom Bečeju su u to vreme samo dve porodice slavile Lazarevu subotu kao krsnu slavu: naša i porodica doktora Čolakovića. Za bogosluženje na tu Lazarevu subotu naša crkva je bila skoro prazna: Liturgiju je služio tada najmlađi starobečejski pravoslavni sveštenik Dimitrije Kolarov uz prisluživanje pojca Luke Kuzmanovića a pastvu su činili naša majka, stara gospođa Čolaković i još samo nas trojica braće. Ulice su bile sasvim puste pa je naša majka kao mlađa rešila da posle bogosluženja najpre otpratimo stariju gospođu do njene kuće. Ni na putu do naše kuće nikoga nismo sreli. To je bila prva naša krsna slava za koju nije došao sveštenik u kuću da sveti vodicu.
Negde oko 13 časova sa ulice se začula saobraćajna buka. Naišao je poslednji ostatak jugoslovenske vojske: kolona zaprežnih kola natovarenuh sanducima sa puškama i municijom — ali bez prethodnice. Odnegde se odjednom stvorila neka bečejska fukara koja je kolonu skrenula u našu ulicu pa dalje u dvorište varoške kuće preko puta naše kuće. Taman su napasnici počeli da razvaljuju sanduke sa puškama i municijom kada je naišla zaštitnica pod komandom jednog poručnika. Čim je ugledao šta se događa, postavio je pod naše prozore mitraljezca koji je opalio nekoliko rafala preko glava pljačkaša što je bilo dovoljno da ih natera u panično begstvo. Jurili su kao da im je crni đavo za petama sebično gazeći nesretnike koji su se spotakli i pali. Bila je to velika srća za sve Bečejce, jer je taj odvažni poručnik sprečio da se fukara naoruža i krene u besomučni pljačkaški pohod po ugledu na događaje u španskom građanskom ratu, koje su u to vreme gledali u bečejskim bioskopima „Korzo” i „Orion”.
Posle ove strke kolona kola naše vojske sa oružjem i municijom neometano je nastavila povlačenje ka Bačkom Gradištu a bečejske ulice su ostale puste. Na našu veliku sreću za pljačku uvek orna fukara nije iskoristila narednih oko 27 časova bezvlašća do ulaska mađarskih husara u nedelju 13. aprila na prvi dan katoličkog Uskrsa kasno popodne. Tako je otpočela troipogodišnja okupacija.
Zabeležio Vladan Zdanski, rođeni Starobečejac
Dodatak
PREDRATNO I PORATNO ĐAČKO DOBA
U Vojvodini je sve do oslobođenja obavezno školovanje bilo samo četiri razreda osnovne škole, ali je to bespogovorno izvršavano jer su za izostanak iz škole roditelji bili odgovorni. Zato u našem Bečeju nije bilo nepismenih. Vrlo retko se dešavalo da je otac morao nekoliko dana da odkuluči za kaznu što mu dete nije pohađalo nastavu, a kuluk je bio neplaćeno učestvovanje u izvođenju javnih radova.
Učenici i učenice Starobečejske državne realne gimnazije obavezno su nosili đačke kape: dečaci kao brodarske a devojčice prave mornarske, i jedne i druge sa belim metalnim rimskim brojem razreda na čelu. Dugogodišnji direktor bečejske realke od njenog osnivanja 1925. godine pa do početka okupacije 1941. godine bio je Nikola Zorić, cenjeni pedagog ali sa nekim čudnim nazorima: Zabranio je dečacima da igraju fudbal, a kada je ugledao učenika na biciklu, onda ga je pozvao: „Amo, fakin!”, podigao ga je za zulufe do na stav na prstima i spustio na zemlju sa dva šamara istovremeno sa obe ruke. Zahtevao je i da dečaci za nastavu, bez obzira na razred, nose sako ili košulju sa dugačkim rukavima i nikako džemper, a devojčice takozvane kecelje, pa nije bilo kaćiperstva. Kecelje gimnazijalki a i njihove čarape morale su da budu crne, čak i bez belih digmadi ili nedajbože bele kragne kao odraza urednosti.
Za vreme okupacije je naša mešovita realka postala klasična muška gimnazija sa latinskim od prvog razreda, pa su izuzetno malobrojne devojčice pre časa pred vratima čekale da sa nastavnikom uđu u razred. Dečaci su za vreme odmora između časova jurcali po školskom dvorištu a devojčice su sedele u posebnoj prostoriji pod nadzorom jedne od nastavnica. Učenicima i učenicama zabranjen je bio čak i prolaz kroz korzo, a kažnjivo je bilo svako druženje makar se to svelo samo na to da zajedno prođu ulicom i mimo korzoa, pa su se zato satajali u parku, koji je bio mnogo veći, uređeniji i lepši nego što je danas, ili po tiskim vrbacima. Time je ta nepromišljena zabrana imala neželjeno suprotno dejstvo i potvrdila je narodna mudrost: „Pritisnuto jače sve na više skače!”
I pre rata a i za vreme okupacije gimnazijalke i gimnazijalci su smeli da se zadržavaju na ulici zimi do 19 časova a leti do 21, ali su i pored svih ovakvih i sličnih ograničenja bili vrlo samostalni: Za sva tri gimnazijska ispita deca su svojeručno pisane prijave lično predavala i odlazila na ispite sama – ni slučajno u pratnji nekog od roditelja jer bi to bila sramota. Danas mnoge mamice čak i pred zgradama fakulteta drhte strepeći da li će njihovo samo zvanično zrelo a inače nesamostalno čedo položiti prijemni ispit. Posle četiri razreda osnovne škole desetogodišnja deca polagala su prvi ispit u životu - prijemni ispit za upis u srednju školu iz Srpskog i Računa, koji je tek u srednjoj školi postao Matematika. Ko ga nije položio, taj je mogao da nastavi neobavezno školovanje u petom, šestom i sedmom razredu takozvane više narodne škole. Posle četvrtog razreda tadašnje srednje škole (kao danas po završetku osmoletke) polagala se mala matura a posle osmog razreda velika matura.
Obe mature su bile vrlo ozbiljni ispiti sa pismenim i usmenim delom. Za veliku maturu su najpre polagana tri pismena ispita: iz Srpskog – razrada zadatog naslova, iz Ruskog – prevod štiva sa ruskog na srpski i sa srpskog na ruski i iz Matematike – zadatak iz osnova diferencijalnog računa, npr. proračun maksimuma i minimuma. Usmeni ispit je polagan u dva dela u grupicama od po troje: pre podne Srpski, Ruski, Istorija i Zeljopis (danas Geografija) a popodne Matematika, Fizika, Hemija i Prirodopis (danas Biologija). Pitanja na usmenom ispitu bila su iz celokupnog osmogodišnjeg gradiva i nisu bila unapred objavljivana – takvu olakšicu niko nije ni očekivao jer se nije učilo za ocenu nego za sticanje znanja. Osnovno pitanje je izvlačeno na ceduljici a podpitanja su prema svom nahođenju postavljali članovi ispitne komisije. Sa ovakvom podlogom i pošteno savladanim gradivom prijemni ispiti na fakultetima bili su samo rutinske formalnosti. Sa položenom velikom maturom, odnosno zvanično Višim tečajnim ispitom zrelosti, završilo se intelektualno obrazovanje jer su na fakultetima sticana a i sada se stiču samo stručna znanja.
Posle oslobođenja je obnovljena Državna realna gimnazija sa mešovitim odelenjima otvorena pre no što je rat završen, ali je nastava prekinuta jer su u školsku zgradi smešteni Šćiptari, koji su zarobljeni posle ugušenja dreničke bune krajem 1944. godine i sred zime, koja je te godine bila i za tadašnje vremenske prilike izuzetno hladna, doterani umotani u nešto nalik na čaršave i polupromrzli i u naš Bečej na prevaspitavanje. Ovi nesretnici su doneli trbušni tifus i dizenteriju pa su od tih bolesti masovno umirali – i do desetak njih na dan, ali srećom ta zaraza nije prešla na Bečejce. U početku su svoje mrtve ukopavali u obalu Tise, u uverenju da će ih reka otkopati i odneti u domovinu, sve dok to naše vlasti nisu zapazile i naravno zabranile. Preživeli su uvršteni u Narodnooslobodilačku vojsku a zbog sumnje u njihovu odanost Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, kako se u to vreme zvala naša država, raspoređeni su u unutrašnjosti zemlje na nevažne stražarske dužnosti.
Naša škola je ponovo otvorena u maju 1945. godine, ali u zgradi suda pa su stolove, stolice i klupe donosili učenici i učenice od svojih kuća. Zbog dugačkog prinudnog prekida nastave ona je tog leta produžena na juli i avgust pa je za ublažavanje uticaja letnjih vrućina nastava počinjala već u šest časova ujutro i završavala se do 12 u podne. U to vreme su učestali takozvani mitinzi održavani u nedovršenoj hali zapadnog proširenja Platnare - docnije Tekstilne industrije „Petar Drapšin”. Počinjali su obavezno sa velikim zakašnjenjem i to sa nekim nezanimljivim predavanjima, govorancijama i njima sličnim moralnim davežima, potom je bio skeč po tada ustaljenoj praksi od vrste u kojoj sestra partizanka ubija brata četnika, i na kraju oko ponoći konačno je počinjala igranka i trajala je doslovno do zore, pa nije bilo čudo da su gimnazijalci i gimnazijalke sa igranke stigli samo da svrate kući da se umiju i zatim trčeći uspeli da ne zakasne na nastavu. Izostajanje iz škole zbog igranke do zore kao i spavanje do podne bilo je u ta „spartanska” vremena sramotno.
Čim je mlađarija, slikovito rečeno, obrisala usta posle ručka, pohitala je na Tisu uprkos neprospavanoj noći. Srećom ti mitinzi nisu odžavani svakoga dana, a na njih se odlazilo samo zbog igranke jer, iskreno rečeno, govorancije i skečevi nikoga nisu zanimali, ali su morali da se otrpe da bi se zabašurio jedini i pravi razlog dolaska. Znali su to i priređivači pa su zato igranke bile obavezna završnica.
Do oslobođenja je pušenje za školarce bilo kažnjivo a posle oslobođenja se javno pušilo i u učionicama za vreme odmora između časova nastave. To je bilo naličje pogrešno shvaćene demokratije. Na „omladinskim prugama” je bilo za svu decu redovno dnevno sledovanje od po četiri američke namirisane cigarete iz Unrinih paketa, koje su sa „civilima” menjali za po paklicu od dvadeset komada Ibar, Raša ili Durmitor cigareta. Za te cigarete se u šali tvrdilo da su od masonskog odnosno slobodnozidarskog duvana, jer su njih samo ljudi sa snažnim zidarskim plućima mogi da popuše, pa i oni samo u slobodnom prostoru.
U poslednjoj jeseni pod okupacijom zbog ratnih dejstava nije povađena šećerna repa sa velikih površina pa su bečejski gimnazijalci i gimnazijalke proveli nekoliko nedelja u Vrbasu na vađenju repe. Smeštaj je bio takoreći savršen u jednom školskom internatu sa kupatilima a hrana prečanski izvrsna. U to godišnje doba dani su kratki pa su duge večeri popunjavane uglavnom igrankama i drugim zabavama kao što je bilo šepurenje dečaka pri boksovanju sa pravim rukavicama. Neoboriva činjanica je da se niko nije dosađivao. Školska omladina je išla i na seču šuma za ogrev u Kučaj a i na rasčišćavanje ruševina koje su posle ustaša ostale u Sremu, npr. dvorac nekoga grofa, navodno Koteka, u Suseku. U nedostatku za rušenje neophodnog odgovarajućeg eksploziva deca su se snalazila vadeći ga iz neeksplodirane municije koje je posle rata bilo tušta i tma na bivšim bojištima Sremskog fronta.
U jesen 1944. odmah posle oslobođenja mobilisani su svi dečaci rođeni pre 1. januara 1928. godine pa su tako na Sremski front stigla i deca sa nepunih 17 godina da posle par nedelja borbene obuke otežaju povlačenje u ratu prekaljenim nemačkim vojnicima sa iskustvom iz iskrcavanja na Krit i da zagorčaju poraz Pavelićevim ustašama i domobranima, sa kojima se kao zarobljenicima posebno pažljivo postupalo po zapovesti „odozgo”.
Vredno je navesti i jedan za ta vremena karakterističan događaj: U vreme kada se vikalo„Život damo, Trst ne damo!” regrutna komisija je ocenila da je mršavi Aca S. nesposoban za vojsku, pa je njegova majka, inače udovica, izmolila komisiju da njenom Aci ipak omogući da odsluži vojni rok, jer ko nije bio sposoban za vojsku taj nije bio nizašta sposoban pa su ga i devoke sažaljevale.
Posle oslobođenja su srednjoškolci i srednjoškolke kao i studenti i studentkinje dva meseca letnjeg raspusta provodili na dobrovoljnim „radnim akcijama”. Na njima se zaista dobrovoljno i vrlo pošteno radilo za domovinu Jugoslaviju — a odlazilo se na rad i zato što je bilo sramota uživati na Tisi kada su sa „pruge” izostali samo mamine maze i tatini mezimci i mezimice. Tako su za samo po osam meseci izgrađene tri železničke pruge u Bosni, za dve radne sezone autoput od Beograda do Zagreba, deo Novog Beograda, delovi nekolicine hidroelektrana itd. i to samo sa lopatama, krampovima i ručnim kolicima. Da se nije pošteno radilo, ne bi za tako kratko vreme bili probijani tuneli, iskopani duboki useci, izgrađeni mostovi, mnogobrojni propusti i železničke stanice. Prugu Brčko-Banovići garadila je 1946. godine i starobečejska četa Omladinske radne brigade Novosadskog okruga, a prugu Šamac-Sarajevo 1947. godine Starobečejska omladinska udarna brigada.
Na pruzi Brčko-Banovići naši omladinci i omladinke bili su raspoređeni na postavljanje koloseka u dolini Tinje južno od Bijele. Za smeštaj su služili dvovodni šatori od cerada za pokrivanje otvorenih železničkih vagona a ležaji su bili prostrta slama pod vijničkim ćebadima. Pod svakim šatorom boravilo ih je šesnaestoro složnih kao u jednoj velikoj porodici. Kako je kraj izgrađenog koloseka napredova ka jugu tako se i logor svakih nedelju dana premeštao sve bliže Špionici. Neko od prerevnosnih omladinskih rukovodilaca u štabu u Brčkom dao je reč Titu i Partiji (što je u to vreme bilo uobičajeno!) da će pruga biti završena pre i inače vrlo tesnog roka. Do tog obećanja su se na po 8 časova smenjivali naši sa Šapčanima a posle tog obećanja smene su trajale po 12 časova, pa je pruga zaista završena pre Dana republike.
Na pruzi Šamac-Sarajevo naši su bili raspoređeni na izgradnju trupa nasipa severno od Reljeva. Prevozili su iz visokoležećeg zaseka obrušeni iskop vagonetima u nasip. Posle lošeg iskustva od prvog dana sa iskakanjem vagoneta jedan vod dobrovoljaca je sutradan posle zvaničnog radnog vremena doterao u prethonoj dvomesečnoj smeni zapušteni kolosek, a zatim su i kod svih vagoneta dopunili ili obnovili mast u ležajima točkova, pa je brigada postizala učinke i preko dva puta veće od rekorda prethodne smane na toj istoj deonici, naravno uz neprekidno održavanje koloseka i vagoneta sa dobrovoljcima posle zvaničnog radnog dana. Nagrada je bila što je Starobečejska omladinska radna brigada proglašena za udarnu, a to je u to vreme bila velika počast. Kasnijih godina se ta odlika profanisala, pa su brigade postajale po nekolikoputa u smeni udarne i sa manjim radnim uspesima ali sa zapaženim kulturno-umetničkim radom — kao da im je glavni zadatak bio da glume i pevaju a uzgred i da nešto čeprkaju na gradnji.
Jedna pojedinost, koja je za ta vremena bila karakteristična, može sada posle šezdesetak godina da liči na izmišljotinu: Prvi vagonet u smeru istovara morao je da bude najbrže utovaren da ne bi zadržavao polazak svih ostalih. Taj izazov su prihvatila dva brata i njihova prijateljica a uspeli su da postignu da se nikada nije čekalo da završe utovar. Za nagradu je svako jutro jedno od ovo troje dizalo zastavu sve dok jedan od braće nije u pismu kući napisao da se svake večeri kupaju u reci Bosni iako je to zabranjeno. To pismo je neko „svestan” otvorio i predao „tamo gde je trebalo”, pa je iz Bečeja došlo takozvano ovoreno pismo posle koga ni jedno od ovo troje više nije dizalo zastavu. To ih i nije razočaralo pa su i dalje svojski tovarili vagonete ali su se i svi, počev od komandanta brigade pa do najslabije kuvarske pomoćnice, i dalje kupali u Bosni jer je zabrana kupanja tiskim žabicama i žapcima bila mrtvorođena zamisao tim više što je u logoru bila samo cisterna sa četiri slavinice od po pola cola.
Kada neko sa ovakvim uspomenama pošteno razmisli o prošlim vremenima, ipak će doći do zaključka da je Branko Radičević vrlo lepo i savršeno tačno opevao: „Od rođenja pa do groba najlepše je đačko doba!”
 |
Prikaži/Sakrij komentare
