Plavi Kaput

Romkinje ju�e i sutra

Romkinje su dvojako diskriminisane, kao pripadnice svoje etni�ke grupe. I kao �ene, a kao takve karakteriše ih velika snaga, borbenost I po�rtvovanost. Baka Smilja ispri�ala je svoju �ivotnu pri�u, uz poneku suzu, setu u glasu I o�ima, ali uz nadu da �e budu�im naraštajima biti bolje nego njoj.

Kakvo je bilo Vaše detinjstvo?

Ro�ena sam 1940. godine u Batajnici, u romskoj siromašnoj porodici. Sa tri godine sam ostala bez majke. Stariji brat je �uvao stoku, �istio štale, radio kod drugih, pa je mene i mog mla�eg brata othranio. Kada smo malo odrasli, otac mi se o�enio. Nas je selo othranilo. Imali smo ma�ehu, neku strašnu, opasnu. Nije nam davala ni da jedemo. I, ja i moj brat uzmemo se za ruke i iz Nove Pazove odemo kod našeg strica u Batajnicu peške. Stric nas je prihvatio.

Dragi moji Be�ejci

�uo sam od moje Ivane za ove novine, pa sam pomislio da je zgodna prilika da vam se putem njih obratim i ispri�am jednu pri�u. Pri�u o mom �ivotu, �ijeg se po�etka ne se�am, niti znam gde se desio. Prva moja se�anja vezana su za ulice Be�eja. Sigurno sam nekada pre imao i ku�u, grejao se na toplim, bezbednim grudima moje majke, ali su me gazde izbacile kada sam postao veliki i kada je moja dlaka postala ovako gruba. Dugo sam lutao ulicama, upoznao mnogo drugara koji imaju istu sudbinu, neki �ak i goru od moje. E, da samo znate kakve su to pri�e... Zajedno smo provodili dane. No�u smo spavali uglavnom ispred bivšeg SDK, a danju smo naj�eš�e išli po školama. Pored šutanja, psovanja i vikanja, �esto smo dobijali i okrajak neke u�ine ili kratko milovanje od nekog u�enika. No�i su bile stvarno duge, naro�ito kad je hladno... Tra�ili smo mesto pod nekim drvetom, u liš�u, i �esto su tada nastajale tu�e izme�u mog i nekog drugog društva oko mesta, nekog otpatka od hrane ili neke zgodne kerušice. Tako su prolazili dani dok u septembru prošle godine nisam upoznao Ivanu.

Moje septembarske �arolije

Po­�e­tak no­ve škol­ske go­di­ne. Jo­vo na­no­vo. Ta­man �o­vek na­u­�i ko­je de­te ide u ko­ju ško­lu, ko­ji raz­red, pa i ko­je ode­lje­nje, kad se sve pro­me­ni, pa ti po­no­vo u�i. Pa još raz­li­�i­to obe­le­�a­va­nje ode­lje­nja - u jed­noj ško­li je a, b, c.., u dru­goj 1, 2, 3… A onaj još na­šao da po­sle osmog upi­še sred­nju, a ja ta­man za­pam­tio, utvr­dio gra­di­vo za osam go­di­na. Raz­red­ne sta­re­ši­ne? Ima­ju ih, a i zo­vu se…Lak­še mi je bi­lo da za­pam­tim sva­ko­me po JMBG, on se bar ne me­nja sva­kog sep­tem­bra. Do­dat­ni pro­blem - ma­la de­ca. I vr­ti� ima ime, a ima­ju i vas­pi­ta­�i­ce, i da­de… Što je naj­go­re, svi su­sre­ti na uli­ci ko­ji po­tra­ju du­�e od po­zdra­va u pro­la­zu, kri­ju straš­nu opa­snost od raz­me­ne go­re­na­ve­de­nih in­for­ma­ci­ja. �ak i da sam u sta­nju da sve za­pam­tim, to to­li­ko po­tra­je da moj sa­go­vor­nik ode svo­jim pu­tem smo­ren, bol­nih no­gu, ka­ju­�i se zbog po­sta­vlje­nog pi­ta­nja gle­de po­ha­�a­nja predškol­skih i škol­skih usta­no­va. Za­to je bo­lje iskre­no pri­zna­ti da ne­mam poj­ma, ma­li su ma­li, oni ve­�i idu u ško­le raz­ne…

Eto, ku­ku­mav­�im, a ne mi­slim ka­ko li je nji­ma, de­ca­ma, ka­ko se sna­la­ze po­sle bez­bri­�nog le­ta, do­dat­no op­te­re­�e­ni �i­nje­ni­com da ova škol­ska go­di­na ne po­�i­nje štraj­kom. Mi­slim, pro­sve­ta­ra. Ne gla­�u, da­le­ko bi­lo… Elem, sa ne­skri­ve­nom ra­do­zna­loš­�u iš­�e­ku­jem po­�et­ne �a­so­ve srp­skog. Ho­�e li se po­no­vi­ti �u­ve­ne te­me za pi­sa­nu ve­�bu, kon­trol­ni ili pi­sme­ni - Ka­ko sam pro­veo le­to, Moj ras­pust… A i je­sen sti­�e, ja se ne… Od­no­sno, Je­sen u me­ni bu­di.., Zlat­na je­sen… Ele­gi­ja do ele­gi­je. Go­re od aler­gi­je. Am­bro­zi­ja bu­di u me­ni.., Dok ki­jam, ose­�am… Se­�am se svo­jih pi­sme­nih za­da­ta­ka (po­uz­dan znak sta­re­nja). Bio sam te sre­�e da je raz­li­ka od pet go­di­na u ko­rist mo­je sta­ri­je se­stre bi­la do­volj­na da is­ko­ri­stim nje­ne sta­re sve­ske i ve­�ban­ke bez bo­ja­zni da �e pro­fe­sor pre­po­zna­ti pla­gi­jat.

Jesen je, jesen rana

Na kri­li­ma ve­tra spu­sti­la se u moj grad. Ko? Kra­lji­ca ki­ša i su­vog li­š�a – ra­na je­sen. Skit­ni­ca, sa ko­som od su­vog cve­�a. O�i joj sja­je kao dve blje­šta­ve, a ha­lji­na li­š�e sva­ko­ja­kih bo­ja: sme­�a, �u­ta, cr­ve­na.

Sva­ke ve­�e­ri, je­sen pri­�a pri­�e uve­lim li­sti­�i­ma i cve­ti­�i­ma �i­je se bo­je je­dva na­zi­ru nad tra­vom. Uju­tru ra­na je­sen pe­va pe­sme, uz svir­ku ve­tra i ple­še sa ša­re­nim li­š�em. Po­no­sna, od­la­zi u vo�­nja­ke i vi­no­gra­de. Na pi­ja­ca­ma osva­nu­lo je gro­��e, pa­pri­ke, šlji­ve, a mi­ris je­se­ni pro­sti­re se po uli­ca­ma gra­da. U ko­ju god ku­�u da odem spre­ma se pek­mez. Mo­ja ma­ma ve� uve­li­ko spre­ma ki­se­li ku­pus. Je­sen me ve­o­ma ob­ra­du­je, a ko­li­ko mo­gu da pri­me­tim i sve �la­no­ve mo­je po­ro­di­ce. Brat i ja mno­go se za­ba­vlja­mo sku­plja­ju­�i ke­ste­nje ko­je je ve� odav­no na­pu­sti­lo svo­je ze­le­ne ko­šu­lji­ce.

Ra­du­jem se je­se­ni kao i sva dru­ga de­ca. „ Ko ca­ri­ca, gor­da i baj­na sa sno­pom kla­sja u ru­ci na po­lju je­sen sto­ji“. Re­�e Vo­ji­slav Ili�.

Ana Bo­go­jev IV d

Azil za pse

Napokon je otvoreno prihvatilište za nezbrinute �ivotinje u Be�eju. Azil se nalazi na I�oškom putu i ve� ima oko 50 uku�ana - odraslih pasa i ku�i�a. Ovde lutalice dobijaju svu potrebnu negu, vakcinišu se i sterilišu, a mo�da i dobiju gazde... Do�ite da ih posetite jer se obraduju svakome ko im pru�i bar malo pa�nje... Na�ite sebi novog �upavog druga...

Devoja�ka soba

Moram priznati da me je zaista privukla tema koja mi je zadata za pisanje.Verovatno u prilog tome ide i cinjenica da sam se upravo preselila... Kad se sve sabere,jos uvek sam puna utisaka... Licni prostor-u mom slucaju-devojacka soba. Neverovatno je dobar osecaj kada prvi put u zivotu imas samo svojih par kvadrata slobode i mira.Daleko od toga da ja nisam imala svoj kutak kada sam sobu delila sa mladjim bratom,ali to ipak nije bilo samo moje...neko bi rekao :stavovi cerke jedinice. Ali nisu.