|
Seate li se pesme „Samo jednom se ljubi, sve je ostalo varka...“? Pre pedesetak godina ta je poruka poprimila obeleje pravog mita o ljubavi. Naši roditelji su pevali tu pesmu, igrali uz nju i zaljubljivali se, ne primeujui kako ih hipnotiše. Tako se neprimetno uvukla u njihov sklop verovanja, da su, ne znajui, poeli i da je ive. Posledice su za mnoge bile kobne.
Ako poverujemo da se samo jednom ljubi, odnosno da imamo pravo samo na jedan ljubavni izbor u ivotu, šta e biti posledica tog verovanja? Strah od mogue greške i razoarenja, sumnjiavost, kritinost i nepoverenje, nesposobnost da se prihvate i proive i prijatne i neprijatne emocije vezane za ljubavno iskustvo. Šta ako zavolim pogrešnu osobu? Što ako prokockam jedinu šansu? Moram otvoriti „etvore oi“ da mi se to ne dogodi.
Izbor partnera
 |
I tako, postajemo kontrolisani i kritini. im primetimo neije znakove naklonosti, odmah emo toj osobi poeti da traimo mane. Bolje da odmah otkrijemo sve što ne valja, pre nego što “poklonimo svoje srce”. Bolje da pobegnemo na vreme i sauvamo svoju „kartu za ljubav“. A kad nešto grevito traimo, onda to i pronaemo. Neemo biti svesni koliko lepih ljudskih osobina nismo registrovali i koliko nam je zanimljivih, emocijama bogatih iskustava promaklo jer to nismo traili. Traiemo i nai razloge za beg od bliskosti. I tako emo svoj ivot pretvoriti u ekanje „prave ljubavi“ i „idealnog partnera“.
A kako uopšte da otkrijemo koliko je neko pravi za nas ako ne dopustimo zajednika iskustva u najrazliitijim situacijama? Na prvi se pogled moemo jedino zaljubiti, ali ne i zavoleti. Zaljubiti se znai projektovati svoju bajku o princu ili princezi na neku nama privlanu osobu, koju zapravo ne poznajemo. Ona nas privue svojim izgledom, nekom osobinom ili veštinom, a mi joj pripišemo sve što elimo da ima.
Kako vreme prolazi, nastupa faza trenjenja. Shvatamo da osoba u koju smo zaljubljeni nije onakva kakva nam se inila na poetku.
Dopustimo li sebi da je upoznamo, otkriemo njene stvarne kvalitete. Moda oni nisu kao u našoj bajci, ali to ne znai da su loši. Dopuštajui osobi da nam se predstavi, moda nas osvoji na neoekivan nain. Tada e nam, moda, nešto drugo postati vano, nešto za šta do tada nismo ni znali da postoji. Ako se to dogodi, naša e zaljubljenost prei u ljubav. Prihvatiemo osobu i barem 70% njenih ponašanja. Ostalih 30% bie podruje zajednikog uenja, prilagoavanja, usklaivanja i linog razvoja.
Ako otkrijemo da osoba u koju smo se zaljubili nema osobine koje su nam vane, ako sa njom nemamo o emu da razgovaramo, ako nemamo zajednikih interesa i dodirnih taaka, ako su nam vrednosni sistemi razliiti, ako se meusobno ne razumemo i ne podravamo, tada emo znati da je vreme za rastanak. Bie potrebno vreme da prebolimo i nee biti prijatno, ali kada odbolujemo, ponovno emo biti spremni za nov poetak - samo što emo posle takvog iskustva mnogo bre prepoznati ono što stvarno cenimo i volimo. Zaljubljivanje i odljubljivanje proces je sopstvenog rasta i formiranja kriterijuma. To je put ka emocionalnoj zrelosti.
Za ljude koji veruju da imaju pravo na samo jedan pokušaj, sve što je potrebno da se ljudi zblie oni ve smatraju pokušajem. Kada bi sa nekim provodili vreme, delili aktivnosti, iskustva i emocije, to bi ve bila veza. I tako sebe dovode u paradoksalnu poziciju: zaponu li bliskiji odnos sa nekom osobom, moda e potrošiti jedinu „kartu za ljubav“ na pogrešnu osobu, a ako ne, kako e saznati da li je ta osoba prava ili pogrešna? To je kao da pokušavate da plivate, a da se ne pokvasite. Rezultat je odgaanje i ekanje onoga pravog, a ti „idealni“ baš ne „rastu“ esto. Što su blie kraju reproduktivnog razdoblja i što im više otkucava „biološki sat“, to i potraga postaje paninija. Posle pedesete polako odustaju, objašnjavajui sami sebi da bi “pristati na nekog ko nije idealan”, nakon toliko ekanja, znailo izneveriti samoga sebe. A nisu svesni da su sami sebe izneverili i izdali onda kada su sebi oduzeli pravo na greške i uenje kroz zaljubljivanje i odljubljivanje. Jer kako mi uimo o ljubavi? Ljubei! Nekad zaboli, nekad se razoaramo, ali smo svaki put kad odbolujemo, zreliji i sposobniji razlikovati ljubav od iluzije.
Trajnost odnosa
 |
A šta ako osobi koja veruje da se samo jednom ljubi partner umre? Ona to nikad nee preboleti i nikad nee zapoeti nov odnos, naprosto jer sebi to nee dozvoliti. To za nju nije samo gubitak voljene osobe, ve je to i gubitak mogunosti da voli do kraja ivota. Ljudi koji nisu prihvatili to verovanje, oseae tugu, plakae i aliti, ali e se posle nekog vremena smiriti i usmeriti prema budunosti. Oni koji su poverovali u tu predrasudu, nakon gubitka voljene osobe zapadaju u bezvoljnost, besciljnost, celi niz poremeaja funkcionisanja tela. Konano ih znaju spopadati i misli o samoubistvu jer im je nesnosno godinama ekati smrt ivei bez ljubavi. Što je osoba više prieljkivala i kasnije veliala svoju ljubav, to e njen ivot posle gubitka biti besmisleniji.
Isto se moe dogoditi i kada se zaljubimo, pa nas voljena osoba ostavi. Ako poverujemo da smo time potrošili svoju jedinu šansu za ljubav, sami emo sebe osuditi na ivot bez ljubavi. Ako ne, gubitak e nas ojaati i za nove dobitke - lakše emo prepoznati osobu koju moemo istinski prihvatiti i voleti.
Ljudi naješe nisu svesni kada su i kako sebe osudili na ivot bez ljubavi. Primeuju da im se ljubav ne dogaa, da za nju nemaju vremena jer su npr. zatrpani poslom. Postanu predani svom humanitarnom radu, hobiju, politikim aktivnostima, sportu, nekoj verskoj zajednici ili bilo emu drugom, samo da im ne pretekne vremena za razmišljanje o bliskosti. Neki ljudi mogu u svojoj glavi odvojiti seks od ljubavi i svoja seksualna lutanja smatrati samo igrom ili zadovoljavanjem potreba. Tada seks više nema nikakve veze sa ljubavlju, pa im je lakše da opravdaju svoje ponašanje.
I tako mi sami sa sobom igramo razne igre. Uveravamo se da to što smo do sada imali sa nekim i nije ljubav jer nam se tako ini da svoje pravo na ljubav ipak nismo potrošili. Progonimo sami sebe svojim verovanjima, osuujemo se na bol i oduzimamo sebi pravo na uenje i razvoj kroz sopstvena iskustva. A zašto? Samo zato što su nam tako rekli, a mi smo to prihvatili bez ikakve provere. Kao da vam sada neko kae da ste pozeleneli i vi to prihvatite, umesto da se pogledate u ogledalo! Ogranienja su najveim delom u našim glavama. Što više „eksera“ koji nam kvare ivot „izvadimo iz glave“, više e kreativnosti, zadovoljstva i mudrosti biti u našim ivotima.
A sada svako sebe moe zapitati: Postoji li u mojoj prošlosti „najvea ljubav“? Ne najintenzivnija, ve ona za koju bismo mogli rei da je prava, za razliku od svih ostalih? Ako je tako, znajte da je to prikriven nain verovanja u jednu ljubav. Zamislite da ta najvea ljubav ima neku boju. Koja bi to boja bila? A onda se setite nekog drugog odnosa koji je nalikovao na ljubav. Koju bi boju imao taj oblik ljubavi? I moda još jedan odnos. Koju bi boju imao? Ljubav je kao i boje. Postoji cela paleta boja i njenih nijansi. Isto tako, postoji i cela paleta ljubavi i njenih nijansi. I tek kad ih dopustimo sebi, moi emo osvedoiti o tom bogatstvu. Svaka ljubav koju doivljavamo prava je i stvarna, kao i svaka boja u paleti boja.
mali dodatak:
Savremeni psiholozi tvrde da bez EQ faktora (emocionalne inteligencije) ne vredi ni onaj opštepoznati IQ (opšta inteligencija). Istraivanje EQ - emocionalne inteligencije je hit u svetu, a trenutno naunici pokušavaju da shvate kako se IQ i EQ (opšta i emocionalna inteligencija) uzajamno dopunjuju. Kada je re o elementima uspeha u ivotu, tvrde da IQ (opšta inteligencija) ini oko 20 odsto uspeha. Ostalo zavisi od drugih faktora, kao što su pripadnost odreenoj klasi, srea, neurološki procesi u mozgu i, naravno, EQ – emocionalna inteligencija. Samosvest je od kljunog znaaja za emocionalnu inteligenciju.
To je sposobnost da budemo sreni zbog onoga što oseamo. Samosvest je najvanija jer nam omoguava samokontrolu, koja nije vana zato da bismo ugušili oseanja, ve zato da bismo sproveli ono što hoemo.
 |
Prikaži/Sakrij komentare
