Prosao si kroz moj zivot...lagano,kao da te je povetarac doneo. Smirenim,dubokim pogledom si me posmatrao... Gledao,prosao...i otisao.... Imao si onaj detinji pogled...zudeo si za necim novim,uzbudljivim,necim sto ce rasterati melahoniju i monotoniju tvog prosjackog zivota.... Da,bio si prosjak... Dusa ti je bila siromasna..Prazna,bez imalo vrednosti koje bi neko mogao da pronadje... Bez ikakvog skrivenog blaga koje je neko uporno pokusavao da otkrije. Da,imao si sve... One crne,prelepe oci....svetlucave,ali i mracne.... Ponekad sam ih se cak i plasila... Bile su prodorne,pametne i duboke... Ali ja sam se bojala. Plasio me je onaj mrak u njima.... Svako ko te ne bi poznavao rekao bi da si imao miran,stalozen pogled. Ali sam ja bila svesna ogorcenosti i tuge koja se skupila u njima. Onog strasnog bola koji se nalazio u tebi. Secam se jedne tvoje price iz proslosti.... Secam se zara u tvojim ocima kada si mi je ispricao...onog osmeha zadovoljstva zbog ispunjenosti tvoje duse.... One srece koju davno u nekome nisam mogla da pronadjem. Onog nestasnog osmeha na tvojim usnama...radosti u ocima. Ispunjenosti u tvom srcu i zelje za zivotom u tvojoj dusi...

A onda je sve nestalo. Kao kula od karata...srusio se ceo tvoj svet... Jedan pokret necije ruke i sve je otislo... Nisi se cak ni trudio da sakupis delove svog slomljenog srca.. Bilo ti je jasno da nema povratka... Od tada si postao drugaciji. I dalje si imao osmeh na licu.I dalje ti je glas bio zvonak. Ali je nestao onaj cudni sjaj u tvojim ocima... Vise nije bilo onog mraka koji zeli da ugleda svetlost...vise nije bilo one zelje za beskrajnim lutanjima u potrazi za ljubavlju. Od tada nikad vise te nisam videla istinski srecnog. Postao si monoton,odglumljeno srecan,sa onim laznim osmehom na licu. Tada sam shvatila da si postao kao i svi drugi.