"Sigme" na vrhu robnjaka

Sve je bi­lo sa­vr­še­no sa­mo je je­dan de­talj ne­do­sta­jao: mu­zi­ka ko­ja se ukla­pa u ovaj am­bi­jent. Šef re­sto­ra­na je ta­da po­nu­dio „Sig­ma­ma“ da sa pri­god­nim re­per­to­a­rom �e­tvrt­kom, su­bo­tom i ne­de­ljom je­din­stve­ni ugo­�aj upot­pu­ne od­go­va­ra­ju­�im pro­gra­mom ele­gant­noj pu­bli­ci.

            Mi smo tog le­ta – go­vo­rim u pr­vom li­cu mno­�i­ne jer sam i ja ta­da bio �lan Sig­me – svi­ra­li u sli�­no ele­gant­nom me­stu u ba­šti „Fon­ta­ne“ ko­ja se na­la­zi­la u par­ku zam­ka u Te­me­ri­nu. Upra­vo smo se ras­tu­ri­li, od­no­sno pri­vre­me­ni �lan gru­pe, Haj­duk Ja­noš (or­gu­ljaš) je iza­šao iz Sig­me i na­pra­vio dru­gi or­ke­star sa svo­jim du­va­�i­ma iz Te­me­ri­na.

            Po­što je Be­�ej uvek imao do­vo­ljan broj iz­van­red­nih i ru­ti­ni­ra­nih mu­zi­�a­ra na ra­znim in­stru­men­ti­ma, ovaj od­la­zak nas ni­je ni­ma­lo po­go­dio, po­zva­li smo Zo­ra­na Stoj­ši­na (si­na jed­nog od le­gen­de be­�ej­ske mu­zi­ke, Pe­ri­ce Stoj­ši­na) ko­ji je pre to­ga svi­rao u ra­znim gru­pa­ma, i ra­do­va­li smo se da smo svi po­no­vo be­�ej­ci u be­�ej­skom or­ke­stru.

            Sre�­na okol­nost je bi­la i ta, da se u to vre­me gi­ta­ri­sta Ru­di­ka Reb bio ja­ko raz­o­�a­rao u rok mu­zi­ku i po­�eo da se in­te­re­su­je za d�ez i za ever­grin. Uslov, da pre­ra­di­mo re­per­to­ar, od­no­sno da uvr­sti­ma tzv. „ani­mir“ stil je za Ru­di­ku bio iza­zov i sa ve­li­kom vo­ljom se ba­cio na na­la­�e­nje ta­kvih kom­po­zi­ci­ja. Ever­grin deo re­per­to­a­ra se još znan­to do­pu­nio ka­da sa Bo­ba (Dr. Alek­san­dri� Bog­dan) vra­tio sa Sve­tog Ste­fa­na i do­neo sa so­bom �i­ta­vu sve­sku „mor­skog“ re­per­to­a­ra.

            Po­sta­va „Sig­me“ je bi­la: �i­ki­ka (Or­�ik Ištvan), bub­nje­vi, Ra­ša Be­rak, pe­va�, Ru­dolf Reb (gi­ta­ra i po­ne­kad vi­o­li­na), Zo­ran Stoj­šin, a po­sle Dr. Bog­dan Alek­san­dri� (or­gu­lje) i ja na ba­su.

            U pr­vom blo­ku smo svi­ra­li sa­mo in­stru­men­tal­ne kom­po­zi­ci­je, bo­sa no­ve („De­voj­ka iz Ipa­ne­ma“, „Sam­ba za jed­nu no­tu“ „De­sa­fi­nan­do“), svin­go­ve, �a-�a-�a (bi­lo nam je po­seb­no dra­go ka­da bi Dr. Mi­ki­ca Van­�el za­ple­sao na taj ri­tam sa svo­jom su­pru­gom – što ina­�e ni­je pro­pu­štao)... U na­stav­ku pro­gra­ma, shod­no tra­di­ci­ji gru­pe „Sig­ma“ ko­ja je uvek ne­go­va­la i ve­li­ku pa­�nju po­sve­�i­va­la vi­še­gla­snom pe­va­nju iz­vo­di­li smo i dru­ga­�i­ji re­per­to­ar vo­de­�i ra­�u­na o „fiks ide­ji“ svih ugo­sti­te­lja „da ne bu­de gla­sno“. Pe­va�­ki deo bi na pri­mer po­�e­li sa sple­tom ko­ja se sa­sto­ja­la sa pre­ra­dom tri kom­po­zi­ci­je: „Mas que na­da“ (od oca bo­se no­ve, �o­bi­ma), i dve kom­po­zi­ci­je iz fil­ma „Ko­sa“, za­tim bi ot­pe­va­li vi­še­gla­sno Be­sa­me mu­�o, pa vi­še­gla­snu ob­ra­du Me­se­�e­ve se­re­na­de...Ni­smo se ogra­di­li na ever­grin i ol­dis re­per­to­ar, iz­vo­di­li smo i naj­no­vi­je pe­sme: ta­da je bi­la po­pu­lar­na emi­si­ja tup-tup na II. pro­gra­mu Ra­dio Be­o­gra­da ko­ju je vo­dio Mi­lo­van Ili� Mi­ni­maks, sni­ma­li smo top li­stu te emi­si­je ko­ja je išla ne­de­ljom i sva­ke ne­de­lje smo uba­ci­li po ne­ku pe­smu sa te top li­ste – na­rav­no ko­je ni­su bi­le „di­vlje i ne­pri­me­re­ne lo­ka­lu“ (na pri­mer u sti­lu, kao što je bi­la pe­sma „Sun­�a­ni dan“  od gru­pe Osi­bi­sa i sl.)

            Da­kle mu­zi­ka u Rob­nja­ku ni­je bi­la sa­mo u fa­zo­nu da „ne­ka ta­mo u �o­šku ne­ko svi­ruc­ka“ ve� smo da­va­li kom­plet pro­gram pu­bli­ci, pe­va� gru­pe, Ra­ša Be­rak ni­je sa­mo pe­vao ve� šar­mant­no i du­ho­vi­to i vo­dio pro­gram.

            Ovi na­stu­pi na vr­hu Rob­nja­ka su se br­zo pro­�u­li ta­ko da smo ima­li „pu­nu ku­�u“, na­pu­nio bi se i sa­la i te­ra­sa, do­la­zi­la je pu­bli­ka iz okol­nih me­sta, jer ovog ni­voa za­ba­ve ni­je bi­lo od Be­�e­ja pa sve do ho­te­la „Park“ u No­vom Sa­du, gde su „Neo­plan­te“ na sli­�an na­�in sva­ko ve­�e za­ba­vlja­li pu­bli­ku.

            Vr­hu­nac po­se­te je bi­lo te su­bo­te u sep­tem­bru 1976. ka­da je u Be­�e­ju bi­lo odr­�a­no dr­�av­no pr­ven­stvo tr­ka mo­to­ci­kli­sta – ta­da je naš grad imao vr­hun­ske tak­mi­�a­re u ovom spor­tu, me­�u ko­ji­ma je naj­u­spe­šni­ji bio Mi­ki Bo­ja... – a uve­�e u Rob­nja­ku na­ša spe­ci­jal­na go­š�a je bi­la pe­va­�i­ca iz Za­gre­ba iz­u­zet­nih spo­sob­no­sti Zden­ka Ko­va­�i­�ek.

            Tra­ja­lo je to ta­ko ne­ko­li­ko me­se­ci.

            Pa pre­sta­lo.

            Iz vi­še raz­lo­ga.

            Zvu­�i kon­tra­dik­tor­no, ali je isti­ni­to: oso­blje se sve ma­nje ra­do­va­lo da je bi­lo pu­no go­sti­ju. Tre­ba­lo je pu­no da se ra­di. Za istu pla­tu. Ni­je bi­lo „is­pla­tlji­vo“ ni to što je bio do­bar pro­gram, jer zbog to­ga ni­je bi­lo fluk­tu­a­ci­je go­sti­ju. Ma­sa do­�e na po­�e­tak pro­gra­ma i osta­ne do kra­ja. Ugo­sti­te­lji vi­še vo­le, ka­da go­sti u to­ku ve­�e­ri do­la­ze, od­la­ze, pa do­�u no­vi, pa i oni odu i osta­ve pra­zna me­sta...

            Ma­da smo fi­nan­sij­ki do­bro pro­la­zi­li, naš pri­hod je bio op­te­re­�en pla­�a­njem po­re­za na pro­da­te ula­zni­ce. Ni­je se mo­glo u cen­tru Be­�e­ja, na naj­e­lit­ni­jem me­stu da se mu�­ka, da se to iz­beg­ne, dok bi na dru­gim te­zga­ma sve išlo bez po­re­za u d�ep...(Na­dam se da nas ne­�e po­re­zni­ci re­tro­ak­tiv­no spo­pa­sti!)

            I po­sle iz­ve­snog vre­me­na za­�e­le­li smo se da po­no­vo svi­ra­mo za (sa­mo) mla­du pu­bli­ku, za igran­ke, da „te­zga­ri­mo“.

            Ali nam je svi­ma „sig­ma­ši­ma“ taj pe­riod, te svir­ke na vr­hu Rob­nja­ka osta­le u pri­jat­noj uspo­me­ni.

            Ne bi bi­lo na od­met da se po­no­vi.

                                                                                              Zol­tan �or­ba

Komentari (0)

Prikaži/Sakrij komentare

Ime

Email

Internet sajt

Naslov

Komentar

smanji | povećaj

Pretplati se na obaveštenje (samo za registrovane korisnike)

Dodaj komentar