|
Vojvoanin u Njujorku
U poetku beše viza.
I strah od odbijanja, moda bezrazloan, ali jednako svojstven nama sa brdovitog Balkana, eljnim da se od slasti evro-atlantskih integracija ovajdimo pre šezdesete. Stoga neupueni poput mene, kada se pree prag amerike ambasade, sa izvesnim podozrenjem gledaju na ljubaznost i ekspeditivnost zaposlenih u ambasadi, i sa nevericom, prikrivajui zbunjenost, zveraju u vizu koja im garantuje pravo ulaska u SAD u naredne tri godine. Još uvek se to shvata, naalost, kao privilegija retkih srenika- otii “preko bare”, kretati se tamo “kud se tuin kree”, a da je, pritom, sve to samo zadovoljstva radi, a ne gasterbajtovanja radi.
Sa koliko god jakim predubeenjem krenemo put Njujorka, uvereni da o “gradu koji nikada ne spava” znamo dovoljno, poueni, ako niim drugim, a ono neizbenim kadrovima Menhetna iz popularnih serija i blokbastera, kao i neretkim senzacionalistikim vestima o pretnjama o njegovom neminovnom krahu, Njujork iznenauje energijom mnogomilionskog grada, prijatnom vedrinom koja se oitava na licima prolaznika, a posebno silinom koja izbija iz monumentalnosti urbane arhitekture. Još više, Njujork iznenauje svojom jednostavnošu. I letimian pogled na mapu grada ohrabrie vas u pomisli da Menhetnom prokrstarite pešaei.
Srednjebrzim bavanskim hodom stignete da obiete Menhetn za tri dana. Ne biste umnogome pogrešili ni ukoliko biste uzeli jedan od 13 000 njujorških taksija (uveni yellow cab) i grad posmatrali iz utih fordova kojih je na ulicama Menhetna toliko da vam se ini da sindikalno štrajkuju. No, takvo izvirivanje iz taksija prouzrokovalo bi ušinue budui da neboderi u ovom gradu u potpunosti opravdavaju svoj naziv. Ipak je neizmerno interesantnije pešaiti ulicama koje smo prethodno nebrojeno puta gledali na filmu, i izbegavati poslovino nezgodni saobraaj, nepreglednu kolonu dugakih amerikih automobila koju taksi vozila boje u uto. ik probajte da napravite fotografiju ulica Menhetna, a da se na njoj ne nalazi barem jedan uti taksi. Meni je to teško polazilo za rukom.
Ne bih trošio rei i zamarao itaoce podacima o Njujorku koji su svakako dostupni na stotinama internet stranica. Pria o Sentral Parku, Kipu slobode ili brodvejskim mjuziklima poznata je i potrošena. Stoga bih rekao nekoliko reenica o sosptvenom doivljaju Njujorka, o vrevi nezamislivoj u vojvoanskoj palanci.
Njujork jeste jedan od onih gradova kojima se vraate, koji ostaju nepotrošeni ak i kada ubedite sebe da ste ih dobro upoznali. Ali to je svakako varka, samozavaravanje da ste do kraja srasli sa ovim gradom. Istina, nije teško ne oseati se strancem u gradu u kojem uješ sve jezike sveta, ali ovaj grad uvek ima onaj predznak urbanistikog uda, i doivljavate ga kao grad u koji se dolazi, ali ne i kao grad u kom se ostaje, kao veitu turistiku atrakciju, kao varoš dobrih volšebnika koji su to udo stvorili.
A šta je to tako arobno i nesvakidašnje? Malo li je takvih gradova-muzeja na kugli zemaljskoj? Razume se, on ne prednjai ni po lepoti ni po kulturno-istorijskoj ulozi koju jedna metropola moe da ima u novijoj svetskoj istoriji. im se stupi na njegovo tle, jasno je u kojoj meri Njujork podsea na druge svetske metropole, ali, znatno više, uvia se po emu je jedinstven. Prolaziš tim uvenim njujorškim sokacima (5.avenija, Brodvej, Tajms Skver), upijaš energiju grada, a onda, kada se vratiš u apartman, upališ TV i vidiš te iste ulice na filmu koji se daje na jednom od mnogobrojnih amerikih kanala. E to je Njujork! Kada upališ TV i vidiš da radnja filma poinje upravo u ulici u kojoj si odseo, vidiš svoj hotel, moda svoju terasu (doe ti da se prepustiš potpunoj infantilnosti i izaeš na terasu i mašeš). Oseaš se kao da si i sam deo jedne velike prie, da i ti uestvuješ u stvaranju kinematografske istorije, makar kao najbezazleniji sluajni prolaznik.
Ili se bar meni provincijalcu tako ini. Beej moeš videti samo na “Varošarijama” ili u “Brazdi”, pa i oni kadrovi okolnih atara u emisijama o poljoprivredi na TV Mostu nekako omile našim sugraanima. Dobro, i nama se ini potpuno uobiajenim da gledamo Beograd ili Novi Sad na TV programima, u domaim ili ponekad stranim fimovima, ali jedno je kada gledaš neizbenog Batu ivotinju i socijalne duplekse u Mirijevu, a drugo je kada gledaš kako se holivudske face vijaju po Brodveju, jedu u restoranima u kojima si ti sedeo, izlaze u klubove ispred kojih si ti tavorio ubeujui gomilu crnaca na ulazu da je naša lina karta iz 20. veka i da Srbija nije u Rusiji.
O, da, Njujork je strašno prljav i, da se eufemistino izrazim, neprijatnog je mirisa, a za nepodnošljivu popodnevnu letnju jaru izlaz treba traiti u odlino aklimatizovanim prodavnicama. Ali, Njujorku se sve mora oprostiti, to je jedno veliko razmaeno derište za kojim skoro niko ne sprema.
Ostaje mi jos slabašna nada da u tamo otii ponovo, pre nego što se apokaliptina predskazanja ponovo ne presele sa filma u realnost.
Zdravko Petrovi
 |
Prikaži/Sakrij komentare
